Jutro

Budan sam. Otvaram oči. U ušima mi slušalice od mobilnog.  Omiljeni radio. Frekfencija 92.50. Strava stvar. Prebiran po fiokama sećanja šta to beše. Nisam je davno čuo. A tako sam je voleo. Demis Rusoss „My friend the wind“. Davno beše. U glavi se odmota filmska rolna , znate one na kojima su namotani filmovi koji su se pustali u bioskopima kojih davno nema. Slike lete. Frrrrr,(tako su se nekada u stripovima , meni tako dragim, obeležavali trenici kad se nešto kotrlja uz ono bang, kvrc ,uf ohh ahh,krklj,zvek,zvec i slično).1995............1989.............1984............1980......nigde kraja. Stani majistore ima izlaz. Vreme davno. Dan ko današnji. Ja dosta mlađi. Ista rolna. Kao gimnazijalac često sam pomagao izvesnom  Surovom (nadimak je dobio po liku iz  serije Grlom u jagode) koji je radio kao naš lokalni kinooperater u malom bioskopu Jedinstvo na čijem je zidu pisalo „zabranjeno semenke grickanje, na pod pljuvanje i u mraku za dupe štipanje“, sve dok nisam zbog jedne iste takve rolne popio pedalu. A evo i zašto. To veče prikazivala se Kazablanka sa Bogijem i dok je  Surovi petljao nešto oko zamene lampi na projektoru ja sam slagao rolne po redosledu pustanja. U rukama sam držao treću od pet rolni. U mislima ko zna šta. Takoreći sama mi ispade iz ruke i poče da se kotrlja pravo do vrata ,pa kroz vrata u praznu salu, niz stepenica od olajisanog drveta, pravac od sedamnaestog reda ka prvom. Namogu da verujem. Cela se odmota. Nigde ništa nezakači. Kad je Surovi dreknuo ja sam već bio u prvom redu sa prazanim koturom u ruci. U tom trenutku neko je pustio publiku u salu. Sa ulaskom publike iz glave mi izađe želja da ja ostanem unutra. Izgaziše najbolji deo filma. Oni film, mene će Surovi. Počeh da motam onako gaženu rolnu. Jedva uspeh. Kod osmog reda je bilo najgore. Surovi pogled Surpvog. Al nema vremena za konkretniji atak na mene, kreće proekcija. I sve bi manje više bilo uredu dok nije krenula ta treća rolna. Odjednom Bogiju razdeljak na drugoj strani, češa u levoj, malo pre je bila u desnoj ruci, i sve kao u ogledalu. Kontra. Što su slike kontra nego i slova kao u ogledalu. Tada nije bau-bau postojao, inače? Kontra sam namotao rolnu. Salvu  zvižduka orkesrtar publike svira , uz obavezno „uaa lopovi, vratite nam pare“. Surovi je opravdao svoj nadimak. Pedela. Priloge uzmite sami. Šamar i noga u dupe se ekstra doplaćuju.

Rusoss dovršava drugu strofu, ja rešen da stvar čujem ponovo. Imao sam negde tu ploču. Mogao bi je skinuti sa neta ali puckanje vinila nema cenu. Pojavom cd-a i novih tehnologija šarm slušanja ploča zauvek je nestao ili mi se samo čini. Ustajem. Petljam sa slušalicama, uvek se umrsim sa tim kablom. Odlazim do plakara u predsoblju. Od pojave novih tehnologija stare držim na dnu plakara. Ploče na samom dnu, ispod vojne transportne vreće sa uniformom rezervnog potpukovnika, čin dobijen u mirnodobskim uslovima na vojnoj vežbi „Udar 88“. Pola metra ploča, tako smo nekada merili stanje fonoteke sada koristimo gigabajte. Listam. The Rolingstones, The Beatlis, Rod Stewart, Bee Gees, The Doors, Led Zepelin, Pink Floid, Jethro Tull, otkud mi Graece Jones kad je nikada nisam voleo, Mike Oldfild, Jean Mishel Jarre Oxsigen IV, Indexi, Dugme „Eto baš hoću“ , Korni grupa sa Zlatkom Pejakovićem, Srebrna krila bruka, Azra, Čolić, Teška Industrija sa Vajtom, Vareni Poljubac, Smak, Mišo Kovač, Ivica Šerfezi opet bruka, ubrzavam po dve listam ali nema Rusossa. Odjednom iz omota The Smokie ispade jedna ploča, uzimam je ushićeno. Greška, nazalost polča Dire Straitsa, i to ona gde je „Sultans of Swing“ kao A2. Nije loše al nisi ti ta. Fleš. I opet ono frrrrrrr. Ode rolna. 2005..........1998...........1982.............1978. Dobar stani. Ponovo dan ko današnji. Ja pred ogledalom, muku mučim sa mitiserom. Večeras idem kod drugarice na rođendan a mitiser se nacrtao na slepoočnici. Užas. Naravno mene svi zovu na rođendane , ne zbog moje druželjubivosti, već jer samo ja u kraju imam gramofon. Nije neki al je jedini. „Emona“, mono, u koferu. Očev momački. Samo je njega imao od stvari kada je majku ženio. Njega i pedesetak singlica. Kapital nema šta. On smuvao kevu na njega, ja tek treba da muvam nešto. Iscedi ga. Smrt mitiserima. Na brzinu se oblačim , kasnim, krvarim al neodustajem. Drugarica mi reče da joj dolazi i jedna Amerikanka, naša je po kevi i ćaletu al rođena u preriji. Ti bledoliki baš nebiraju mesta za porođaje, pomislih dok pakujem ploče u veliku kesu robnih kuća Kluz. Sve sam poneo. Čak oba dupla albuma The Beatlis i plavi i crveni. Večeras prvi put puštam novu ploču Denis Rusossa. Dobio sam je pre neki dan od kuma koga sam usput budi rečeno tada drugi put video u životu. Prvi put mi ja poklonio žuti fudbal koji su pikali samo na ostrvu dok je ostatak sveta igrao bubamarom. Na krštenju ga nisam video jer deda komunista nije dao da mu se unuci motaju po crkvama. Kršten sam mnogo godina kasnije. Krstio me drug iz klupe. Kršten ili ne, al večeras muvam Amerikanku na ćaletov gramofon i Demis Rusossa. Poslednji ples ja biram, dame uvek izaberu pogrešnog. Stižem prvi, naravno. Dočekuje me domaćica. Primećujem novu frizuru, hidrogenom izbeljeno par pramenova na vrh glave. Trudila se nema šta. I nova suknja od gaze farbana u žuto sa onim čudnim nepravilnim krugovima koji se dobijaju efektom „Čvor“ poslednji krik mode tih godina . Šta krik? Urlik. Ulazim u malu sobu. Zidovi izlepleni posterima. Džeger kolo vodi, Morison ...a ne o pokojniku sve najlepše. U sobi na malom politiranom stolu sendviči sa mortadelom i jajima. Dečija radost. Pita me šta pijem, kaže ima sok „crni“ i „žuti“ Valjevsko pivo, vino „belo“ i „crno“, rakija, vinjak, rum, štok, votka...  U filmovima bed gay piju žestoko a šmekeri vino i to crno. Pre sam za ovu drugu opciju.  Montiram svoj  ponos od gramofona i razmotavam zicu sa pet sijalica u boji, koje trba da predstavlja čudo lajd-show tehnike, još kada mu dodam „starter“ od neonske sijalice koji sam maznuo sa osvetljena kabineta hemije, na fazu, pa sve sijalice trepću u samo njima poznatom ritmu, ludilo. Stiže „crno“. Sa drugom čašom počeše i ostali gosti da stižu. Prvo stigoše dva brata blizanca. Visoki ko košarkaši. Dare i Mare. Koji je koji, ni dan danas neznam. Zatim tri lokalne ribe iz prve lige. Aurora, Ada i Sunčica.  Šišane kao Lokica Stefanović na Čolinom koncertu te 78. Par faca kojih sa nesećam,  bubuljičava Joka došla sa debelin Perom, priroda spoji što spojiti nećeš, zatim jedan što su mu užasno smrdele nog, jer je turski običaj izuvanja još je bio na snazi. Beše tu i par novih klinki , dve plava ,dve smeđe, jedna Jasna iz medicinske, Ceca iz pravnobirotehničke, neki mlad pitomac vazduhoplovne akademije "Maršal Tito" Mostar. Ma svi su došli ali Amerikanke još nema. Ja gruvam po muzici. Želje neispunjavam u prvom bloku. Pije se uglavnom sve. Devojke miksuju rum sa crnim sokom a votku sa zutim. Muškarci nemiksuju, piju sve. Siti. Sendviča ostalo par komada. Neću stići da ih probam. Šteta. Najzad, živeo Kolumbo što otkri Ameriku da ima odakle ribe da nam dođu. Objektivno cenim jaka četvorka al nije za pet minus. Noge malo krive, kontam od jahanja tih konja po preriji jel !?  grudi trojka al glava, za desetku. Lapa kleta Amerika. Čvrtsto rešen da se ja njoj dopadnem kuliram upoznavanje. Sve što je u sobi muško bilo krenulo u stampedo. Ja jok. Posle pola sata evo je prilazi. Reče „Zdravo zar me se nesećaš“ Rekoh „Da sećam te se“ Slagah. Vidi i ona da blenem bez cilja pa će ponovo; „Igrali smo se lutkama kad smo bili klinci“.  Bruka. Setuh se. Dolazila je kao mala kod babe i prva donela orginal Barbiku sa sve onim glupim Kenom. Mrzeo sam njene glupe igračke al voleo američku čokoladu. I žvake. Jeger je pevao Endži. U sobu uđoše slavljenicin brat, par godina robije, i drug sa te iste robije. Trenutak komešanja. „Daj mala pivo al ladno da bude“ reče „kolega“. Znam tipa, opak, prvi je vozio kabrioleta i to Triunfa iz 68. Džaba mu je, Amerika već gleda moje ploče. Hoće da joj pustim Rusossa. Kažem: Šlag na kraju mala, poslednji ples sačuvaj za nas. Slatko se nasmejala i nestala u gomili, sada već prilično konfuznoj novonastalom situacijom. Da oladim stvar pustam nešto brže. Đuska se, upalilo je. U narednih sat vremena Ameriku sam posmatreo više nego KGB. Bratija sa robije, robijala zbog vređanja ustavnog poretka nama nam drage domovine, napada na Ameriku. Malo ste braćo robijali, pomislih, za takav atak. Amerika gubi rat ,smeje se, kikoće, predala se ,kapitulacija. Kapituliram i ja. Muka mi je a i potreba mog tela za detoksikacijom viška tečnocti  vodi me do predsoblja. Tu primetih onog pitomca kako se ljubi sa Aurorom. Ostav vojsko, pomislih al čim videh zakljčana vrata prostorije za detoksikaciju, koju neki zovu i wc, bi mi još veća muka pa zaboravih na oficirsku budućnost jugoslovenske narodne armije. Jedva dočeka da iz dotične prostorije izađe,  moj prethodnik u isticanju tečnosti u sunovrat kanalizacionih cevi, neki koga nism poznavao, i od srca mu se zahvali. Uđoh, zaključa se rajberom i pomisli : Gde si šoljo, sestro slatka. Posle obilne detoksikacije, krenuše mi i suze radosnice, sedoh na ivicu kade da temeljno razradim plan osvajanja Amerike. Pogledah se u ogledalo, bled ko krpa, srce nekuca. Pomislih da je kapetan Kaster imao ovakvo srce potomci Bika Koji Sedi bi još vladali Amerikom. Udarih sebi dva šamara, da povratim boju i samopouzdanje. Zabole me. Otvorih vrata, projurih pored pitomca i Aurore. Dokle više brate, pomislih u letu i uđoh u sobu rešen da odmah pustim Rusossa izazovem Ameriku na dvoboj, pa ko preživi. Što zbog malopređašnjih suza, što zbog ovdašnjeg dima, mutio mi je se pogleg. Prebiram pa pločama ali Rusossa nema. Namogu da verujem. Nema. Osvrnuh se po sobi i shvatih da zlo ide u paru. Nije bilo ni Amerikanke. Raspitah se kod blizanaca, rekoše, „ode Amerika da se provoza u kabrioletu“, vratiće se a možda i neće. Aj što ode ode, al ko mi maznu Rusossa. Sad se setih, pa džabe ga tražim po plakaru, il ga uze Robija u šta sumljam, mislim on i Rusoss, il ga uze Amerika u šta više verujem Ili neko treći ušta neželim da verujem. I dalje rešen da tu stvar odslušam još jednom sedok za računar, poklekoh pred novim tehnologijama, ukucah u pretraživaš Demis Rusoss mp3, sačekah koji sekund, pa download, pa save, brzina 103kb/s čekam ,pratim vrame, još koji sekund i to je to. Play. Volume na max. Vraćam se u krevet. Na noćnom stočiću stoji žito sa šlagom i čaša crnog vina, i večna dilema da li je čaša polu-prazna ili polu-puna i ko mi ukrade Rusossa.