Šta nam je Jugoslavija zgrešila pa smo morali da je ubijemo?

Danas, 2008 svako ima svoje parčence zemlje na kojem svakodnevno trpi poniženja i uvrede. Šest republika, šest država. I još jedna u pokušaju.
I svi ti ljudi su ponosni na svoje poreklo i istoriju. To je neminovno u krvi svakoga Balkanca. Međutim, i za vreme Jugoslavije smo bili Balkanci, i tada smo bili ponosni. Ljudi danas o tome ne govore, ali tada smo bili još ponosniji, a i imali smo čime da se ponosimo. Bili smo treća svetska sila. Posle Zapadnog i Istočnog bloka nalazili su se Nesvrstani. Bili smo dobri sa svima. Naš pasoš je vredeo više od bilo kog drugog na svetu. Nije postojalo mesto na kome mi nismo bili dobrodošli. Crveni pasoš brisao je sve granice. Danas, danas treba da se moli, a i debelo plati, za vizu koja se možda i neće dobiti.
Jugoslavija je bila država blagostanja. Mi smo bili Švedska pre Švedske, a danas gde smo? Drugovi su živeli kao gospoda, a danas gospoda živi kao prosjaci. Kriminal i razbojništvo su sečeni u korenu, ljudi su mogli spavati po parkovima koliko su ovi bili bezbedni. Danas se kroz te iste parkove nesme ni proći u brzini.
Privreda nam je bila dovoljno jaka, da nismo morali zavisiti od skupog uvoza. Posla je bilo za sve. Obrazovanje i zdravstvo su bili besplatni. Danas je posao privilegija, a obrazovanje i zdravstvo po skupoći spadaju u domen naučne fantastike.
A zemlja nam je bila predivna. More i planine, različiti narodi i običaji. Raznolikost, ali i razumevanje na svakom koraku. Bratsvo i jedinstvo.
Naravno da nije sve bilo idealno. Različita mišljenja su bila strogo sankcionisana. Pre svih, tu je bio Goli otok. Režim nije trpeo suprostavljanje. Ljudima je bukvalno ispiran mozak i oni su bili prevaspitavani. Naravno, kada su u pitanju bili ultra desničari to je bilo opravdavano, ali dosta inelektualaca i drugih slojeva društva je nepravedno ispaštalo.
Međutim, danas nije 1968, danas je 2008. Sve je to lepo moglo da se prilagodi 21. veku i promenama koje on donosi. Danas je sloboda govora nezamisliv deo stvarnosti, i sigurno bi bila dozvoljena u jednoj naprednoj zemlji, kao što je bila Jugoslavija. Znalo bi se ko bi morao da ćuti. Isti oni što svih ovih godina od raspada bez prestanka pričaju.
Komunizam u Jugoslaviji se primenjivao skoro utopijski, i to je donosilo izuzetne rezlutate. Danas bi verovatno imali sistem sličan kineskom, tržišna ekonomija bi bila prisutna i uzimalo bi se sve najbolje iz nje. Ne bi postojali tajkuni, ali bi svako sposoban imao pravo da se obogati u granicama dovoljnog. Najugroženiji bi bili zbrinuti i svi bi bili zadovoljni. Jugoslavija nikada nije bila komunistička zemlja kao što je to bio Sovjetski savez, a pod njegovim uticajem i ceo Istočni blok. Danas je u Mađarskoj zabranjeno isticati komunističke simbole, sa razlogom. Ali to nisu komunistički simboli, to su staljinistički simboli. Komunizam nije totalitarni režim, staljinizam jeste. A i pitanje kako bi danas komunizam izgledao, da je na snazi. Verovatno, kao savremeni socijalizam.
I onda dolazimo do pitanja, zašto smo ubili tu na muci stvarnu zemlju preko noći. Odgovor je, glupavi smo! Prevagnula je mračna strana balkanskog ponosa. Narodi su zavađeni i posvađani od šačice sebičnih ljudi potpomognutih novim svetskim poretkom.
Teške devedesete su morale biti pregurane i iz njih bi izašli još jači. Naravno, ako je Americi lakše ovako, onda to mora i biti tako. Ispali smo slabi i ishitreni.
Danas imamo bolni i krvavi raspad zemlje, mržnju i neznanje. Ljudi koji su se voleli danas se mrze, a ni sami ne znaju zašto je to tako. Sa strane, svi nam se smeju, a isti ti su nas ranije gledali sa poštovanjem. Danas vlast krade više nego ikada i to bez trunke stida. Ko radi i zarađuje platu, nikako ne može biti zadovoljan njome. Mafijaši su nam idoli. Nalzimo se u vlasništvu tajkuna. Omladina nam odrasta uz kič i pogrešne vrednosti.
I ko je kriv? Kriva je Jugoslavija, ubijmo je opet...