GRČKA, NAŠE PRVO PORODIČNO LETOVANJE (1)

Pošto uglavnom najbolje poznajem svoju porodicu, pisaću o događajima jedne davne godine i našem prvom odmoru u Grckoj.
Svaka sličnost sa srpskim turistima je namerna i veoma tendenciozna....

A BILA JE TO JOŠ JEDNA MIRNA FEBRUARSKA NEDELJA...
Volim nedelje, za razliku od mnogih koji, mrzeći ponedeljak, unapred mrze i nedelju, malo se plaše subote a presrećni su u petak kad završe posao..
Pošto nemam određeno radno vreme, meni je nedelja isto što i petak ili sreda, ali ipak mi je nekako najdraži dan u nedelji...

Nedeljom se svi nekako šetkamo razgaćeni (i materijalno i emocionalno) po kući, pomalo hučemo od količine pojedenih đakonija i šta je bolje nego se izvaliti u omiljenu fotelju i ispruženih nogu prkositi tašti koja baš tuda iznenada mora da šparta kao da je na gej paradi a ja se nadam da će se saplesti, pasti i barem izbiti onaj jedini zub koji ima. Tu su mi fotelju i inače hteli već nekoliko puta oduzeti i uništiti i kupiti mi neko tehnološko čudo koje se koristi isključivo uz specijalnu policijsku dozvolu i konzolu za upravljanje sa sve radarskim ekranom u sredini.
Vodali me po salonima kao mladu na prosidbu i više puta sam sedao u te tuđe fotelje, nego što je kurva skidala gaće dnevno.
Naravno, samouvereno sam odmahivao glavom i nakon visečasovnih šetnji po salonima nameštaja, sretno sam utonuo u moju staru, izanđalu, punu uspomena fotelju. U njoj sam prvi puta zaplakao od sreće kad mi se rodio sin, pa opet kad me ćerka pogledala ogromnim očima kad smo je doneli, pa sam opet zaplakao kad mi se tašta uselila ali to je već duga i tužna priča...
U njoj sam smislio kako da ubedim ženu da kupim i šesti kompjuter u kući, u njoj sam čitao novine i krstio se šta se sve dešava "tamo napolju", u njoj sam slavio pobedu naših vaterpolista i u njoj sam prosuo jogurt jedne večeri pa me tašta od onda sa još većim zanosom valjda mrzi jer mi je tu fotelju ona poklonila od svoje skromne penzije, od koje znam iz pouzdanih izvora, može svaki mesec da kupi brod.

Te sam nedelje, ništa ne sluteći, zadovoljno tonuo u nedeljnu obamrlost, šaltujući programe na TV-u od 0 do 99 i natrag, sto je moja tasta i inače proglasila za "kompulzivnu opsednutost ženskim dupetima" a na moju tvrdnju da nijedno dupe nisam još video na svih 99 kanala, kratko je promrsila kroza zube - "eto vidiš, opet pričas o ženskim dupetima.." i otišla u svoju sobu tresnuvši vratima, valjda kao tačku na rečenicu. Uvek izgubim bitku sa njom.

Nedeljom moja draga prima neke signale iz svemira i to sa barem 10-15 kanala istovremeno. Kako ih obrađuje, niko ne zna, ja ni ne pokušavam da shvatim. Nikada nisam mogao objasniti žensku želju za nošenjem viklera i varničenjem svaki puta kada prođe pored mikrotalasne? Tako je te nedelje, lica izobličenog od zategnute kose namotane dizalicom na viklere i valjda zavrtnjima pričvršćenim za glavu, sela na ivicu fotelje, zanosno otkrivši pola, moram priznati prelepe butine...

Čim tako nastupi, znam da se desila jedna od tri stvari:
- ili želi da kupi 105-ti par cipela
- ili je kupila 105-ti par cipela
- ili treba da vozim sutra taštu u posetu kod neke njene ispisnice u Kaluđericu i čekam je u autu oko 5 sati. Tašta naime ima stav da me ne prikazuje u javnosti jer misli da nisam zaslužio. Čak je jednom ustvrdila da njena ćerka nije udata, pokušavajuci da me istisne iz života svoga i svoje ćerke. Na konstataciju zgranutih prisutnih da njena ćerka ima muža i dvoje dece, popustila je malo rekavši da doduše ima zeta ali da je to mrcina koja ničemu ne služi, pa samim tim, ona smatra da ga nema.

Dakle, duboko sam uzdahnuo i sačekao sa koje strane će me zviznuti novost.
Bio sam šokiran njenom rečenicom: "Dragi, ove godine želim da idem na more u Grčku" Ta rečenica nije bila molba, nije bilo pitanje, nije bilo naređenje, nije bila konstatacija - bila je to izjava moje drage koja u najkraćem znači:
"spremaj se da to organizuješ, svi su već bili u Grčkoj, ona alapača sa 5 sprata čak 3 puta, svi idu tamo, donose bunde, kupaju se ko ljudi, samo ja sedim ovde i drndam se do Crne Gore satima, guram na plaži, ne može to tako, dosta je bilo, valjda i ja zaslužujem nešto bolje, dakle došlo je vreme da uzmem stvar u svoje ruke, pa i frizerka je već bila na letovanju u Grčkoj a ja nisam, ne mogu više da podnesem ovakva poniženja, prodaću i kuću na selu ako treba ali u Grčku idemo ove godine.,."
Verujte mi, stvarno ne želite da čujete integralnu verziju...

Povratio sam se od šoka i obamrlosti i samo sam još uspeo da čujem i razaznam kraj tirade: ".... i tačka!" i time je moja sudbina bila zapečaćena...

VISE TO NIJE BILA MIRNA FEBRUARSKA NEDELJA...
Naravno, kroz glavu su mi prošle najluđe kombinacije od golišavih švedjanki do gutanja suvlakija uz zvuke buzukija i razbijenih tanjira a grkinje sa usplamtelim pogledom merkaju šansu da me učine najsretnijim turistom na svetu... i taman sam se prepustio čarima jedne rasne grkinje, kad se iznenanada smračilo... Podignem pogled a iznad mene stoji moja poštovana tašta sa pogledom koji bi se mogao opisati kao nešto između pogleda mesarevog pomoćnika koji se sprema da ubije vola i pogledom sudije za prekršaje koji ima osobito zadovoljstvo da vam uzme vozačku na 6 meseci jer ste zamalo zgazili petla majke ministra unutrašnjih poslova....

Nije mi mnogo trebalo da se bolno vratim u stvarnost. Od mene se očekivao odgovor, zapravo samo da kažem "da" ništa više, nisam imao pravo na odbranu, na advokata, nisam mogao čak ni da pobegnem jer su me opkolile (tašta dve trećine jer je gabaritna a žena jednu trećinu) i mogao sam samo slabašno da cvilim i tresem se kao miš sateran u ćošak pred krupnim mačorom, mada je tašta više olinjali mačor ali hajde... Odbacio sam i ideju da legnem i pravim se mrtav, ne bi uspelo.

Još dok je zadnji tanjir u Grčkoj padao na pod i još je treperio zadnji trzaj žice na buzukiju a skuti prelepe grkinje se gubili u daljini, morao sam da uradim neodložno i obavezujuće - stisnutih zuba, grla i još pokoječega sam izgovorio sudbonosno "da". Sad znam kako se osećala moja predraga na venčanju (mene ionako niko ništa nije pitao, čak me je i matičar maltene preskočio sa pitanjem, pa sam ga cimnuo za rukav, zgrabio za kravatu, uneo mu se u lice i promrsio "...i JA kažem DA, klipane!")

Tog momenta je nastala sveopšta euforija u kući, najdraža je skočila, skuvala kaficu, odnekud je izvukla moje omiljene kolačiće, tašta je doduše sa gađenjem i sa dva prsta ali ipak, donela flašu piva za mene, ćerka me je poljubila sa ustima punim čokolade a sin se biciklom zaleteo preko moje noge pa sam copao par dana. Opštem veselju se pridružio i naš pas zastrašujućim urlikom te su mačke u komšiluku posle toga 2 dana bile po skloništima a komšija je došao na vrata da pita da li mi to ovde imamo svinjokolj u kući. Nakon što sam mu slatko zalupio vrata pred nosom, seo sam u moju omiljenu fotelju da razmislim šta sam to uradio.

Za tu su mi priliku namestili fotelju u posebno udoban položaj (inace me skrajnu u ćosak i vidim samo desnu polovinu ekrana ali mi to ne smeta mnogo jer tašta ionako ceo dan gleda španske serije gde je jedino sto vidim ogroman kadar žene, devojke, babe koja roni suze - i tako 30 minuta) Čak su mi stavili i malo jastuče, "da ti bude udobnije" rekoše a najdraža cvrkuće i pokazuje i više butine, dok tašta premeće zubalo iz jednog ćoška usta u drugi, već razmišljajući kako će od mene napraviti najveću budalu na južnom Mediteranu, možda se i udavim ako bude imala sreće... Sa moje strane, da joj ne ostanem dužan, molim se Bogu da joj zubalo sklizne u dušnik a ja ću bas tog trenutka, kao slučajno da odem da proverim ima li pošte...

Došao je čas istine i morao sam ih postaviti na zemlju pitanjem - "a čime moja damo i gospodine (značajno tog momenta gledajući taštu) mislite da idemo na more u Grčku. Znate, za to treba ono što se zove novac, mi sada toga nemamo"
Nisu se nešto potresle a ćerkica je u ruci umočenoj u pekmez (ili je to bilo nešto drugo?), donela 5 dinara i rekla da valjda sad možemo u Grcku, ima para..
Za divno čudo, imale su odgovor, po cemu sam zaključio da su sve aspekte monetarnog problema pretresale danima unazad i da sam ja ovde doveden pred svršen čin, da samo treba zamahnuti ritualnim nožem i isčupati mi srce, jetra, slezinu, ako je suditi po taštinom pogledu, to treba uraditi polako i veoma bolno...

NEDELJA KADA SE SRUSILO MOJE MIRNO MALO CARSTVO
Ispostavilo se da su se moja najdraža i njena majka kolaboracionista već dogovorile:
- da ja podignem kredit
- da ja otplaćujem kredit
- da ja odem u zatvor jer neću moći da otplaćujem kredit

Odjednom, fotelja mi je postala neudobna, tesna i imao sam neodoljivu želju da ubijem taštu, poljubim ženu i decu i odem u Južnu Ameriku i u dubini džungle oženim lokalnu vračaru i postanem njen zamenik za vjeke vjekova...
Pokušao sam da odbranim tezu da ne možemo ni do Pržogrnaca a kamoli u Grčku. Aklamacijom sam odbijen kao nerazuman. Onda sam pokusao da objasnim da nam kola mogu izdržati samo do naplatne rampe u Bubanj Potoku ali mi je rečeno da ce komšija Zule da nam sredi auto da može i na Mars da se ide, pa sam zbog pitanja "šta ćemo na Marsu kad i ovde već ne mogu da dišem?" dobio žuti karton i najdraža moja je ispred mene demonstrativno odnela kafu, sin je sa stola ukrao kolačiće a tašta je posegnula za mojim nepopijenim pivom ali sam urliknuo kao ranjeni lav i pogledao je pogledom koji je značio "mrtva si, stara veštice", pa je odustala ali je u prikrajku merkala svoju šansu.

I tako, umesto da na miru zavaljen u svoju staru fotelju, koja je vec poprimila moje oblike i niko drugi u noj ne moze sedeti udobno, gledam neku zanimljivu večernju emisiju gde se dva političara 'vataju za guše iz sve snage a voditeljka svršava od sreće jer ih je "navukla", moram da mislim kako namaći pare a ne otići na dugogodišnju robiju...

Počeo sam da smisljam razna scenarija, od pljačke centralne banke i ubistva ministra rudarstva koji se tu slučajno zatekao, pa preko otimanja novca na putu dok ga prevoze u banku i na kraju u očaju, čak pljačkanje penzionera jednog po jednog, dok drhtavih ruku nose kući iz pošte onu crkavicu kojom mogu da prežive 10 dana a ostalih 20 izigravaju joga majstore - ne jedu, ne dišu...

Prva opcija mi donosi dugogodišju robiju i prezrenje tašte jer sam nesposoban, ni pljačku da izvedem kako valja ne umem a uostalom, ubio sam pogrešnog ministra.

Druga opcija podrazumeva da bi trebalo da mogu da upalim našu krntiju kad god zatreba a jedva je i pokrenem kad jednom nedeljno vozim taštu na pregled kod doktora jer je eto, srećom, opet dobila neku neizlecivu bolest, ali se žilava baba drži zdrava kao tresak. Samo mi fali da ne uspem i opet zaradim robiju i prezrenje tašte jer nisam mogao jedan bedni bančin kamionet da stignem...

Treca opcija mi se nekako najviše sviđala jer mislim da bih dosta lako savladao jedno 5000 penzionera a trebaće mi otprilike 5000 njihovih penzija za ovo letovanje, znajući apetite moje najdraže, dece i naravno nezaobilazne (i bukvalno, jednom sam joj rekao da je toliko debela da treba ići gradskim autobusom da je covek zaobidje) taste.
I tu sam opciju odbacio jer se opet ide u zatvor u bukagije a prezrenje tašte se podrazumeva...

Euforija zbog letovanja u Grčkoj se nije stišavala, deca su se dva puta potukla od sreće, tašta je počela da prekopava garderobu da nadje kupaći kostim a kad sam joj rekjao da smo šator prodali odavno, tužila me je mojoj dragoj i zaradio sam opomenu pred isključenje a i značajno je držala u ruci metalni tučak za meso. Najdraža moja je sazvala komšijke na kaficu da objavi sjajnu vest a i da se hvali i slavodobitno gleda onu komšijku koja je već tri puta bila u Grčkoj i jedina korist od svega toga je bila što su me momentalno svi zaboravili i mogao sam da imam malo svog nedeljnog, kakvog-takvog mira..

Odbacio sam sve turobne misli, ionako ne mogu pobeći iz ove kože, videćemo sutra, uzeo omiljeni časopis, duboko uzdahnuo i zavaljen poceo da čitam. Istog momenta me je trgao urlik moje najdraže, kojoj se pridružio naš pas lajanjem, tašta je dotrčala i osula paljbu na mene i ne znajući o čemu se radi (po navici), deca su počela da plaču i bacaju se po podu.. Prestravljen sam zblanuto gledao šta to bi, a odgovor mi je dala moja draga pitanjem "i samo ćes tako sedeti ovde, ne čineći ništa povodom našeg puta u Grčku?"
Pokušao sam da objasnim da do polaska ima jos 5 meseci i da ionako danas ništa ne mogu učiniti i da bih želeo da razmislim kako i šta... Nista nije pomagalo, oteran sam za radni sto, dobio papir i olovku i kao u onim USA filmovina pred islednikom, morao da pišem i na papir stavim, KAKO to nameravam da ih odvedem na more u Grčku... Ne pitajte me sta sam napisao, ne znam ni sam, znam samo da sam na prvi papir u jednom momentu nacrtao jednu debelu ženu kako pada sa litice na beton, što mi je oduzeto kao korpus delikti kad me tašta bude tužila jednoga dana a dobio sam drugi papir i pod budnim okom obe, počeo pisanje...

KRAJ JEDNE NEDELJE KOJA JE POCELA SASVIM NORMALNO A ZAVRSILA SE KATASTROFOM
Pred spavanje, najpre su mi najdraža i tašta sabotirale kupatilo, iz nekog su razloga svaka bile unutra više od sata. Kad sam konačno došao na red, nije bilo tople vode više, kaladont je bio isceđen a peškiri mokri. Odšljapkao sam do kade, šlogirao se hladnim tušem i obrisao hladnim mokrim peškirima i drhteci otrčao do kreveta gde je moja draga demonstrativno okrenutih leđa sa viklerima na glavi, jasno dala meni, nikogoviću nesposobnom, do znanja da od seksa noćas nema ništa, barem dok ne podignem kredit...

Znao sam da sam nadrljao i da ce naredni meseci za mene biti neopisiva muka i iskušenje. Prvi puta sam zažalio što nisam u nekom manastiru na nekom brdu gde nema vode, struje, ni tašti...
Uzdahnuo sam, uzeo ono malo prekrivača koje mi je ostavila, uspeo samo da pokrijem trećinu tela i ipak zadovoljan, sklupčano ležao drhtuljeći kao zadnja bitanga koja ni za letovanje neće da obezbedi porodicu..

Zaspao sam skoro momentalno, što mi je ustalom draga uvek uzimala kao najveću manu ("možeš da spavas kad god hocćeš, briga TEBE za to što ja moram... blabla..") ali su mi snovi doneli košmare kakve dugo nisam imao.

Da sam znao kakvi tek dani dolaze, mislim da bih isvršio sepuku...
Čim se oporavim od ove nedelje, napisaću šta je dalje bilo te godine...