"Izmisljene price"

Koliko su neke price istinite ili izmisljene na vama je da procenite, bile one za neke potpuno netacne ili puka realnost drugih, zub vremena je vec pokazao . Na nama je velika odgovornost sadasnjice, ali bez zaborava proslosti, jer ukoliko skroz spustimo zavesu, greske ce nam se ponavljati, a sto je jos gore, bicemo isti kao oni pre nas .. 



U Toronto sam dosao sa nekih dvadeset pet godina, bezuci od surove realnosti stanja u kom se nalazila moja zemlja, na kraju krajeva kao i mnogi drugi. Nikad me nije palio Nacionalizam i kokarda , a i kako bi kad mi je drustvo krajnje multietnicko i kako prestati voleti nekoga samo zato sto ti neko kaze da moras, a obe babe Hrvatice. Imao sam san tada, ali koliko je svaki san lep on je i skup . Rekao sam sebi – zaradicu nesto para i cim bude malo bolje stanje kod kuce vracam se, otvorim neki posao, budem sa starim drustvom i nastavimo gde smo stali….  

U pocetku sam bio kod tetke i brzo sam se snasao, nasao posao u nekom hotelu, i vremenom napredovao u poslu, postao menadzer, to se kod nas zove sef sale, ali ajde. Nisam ni trepnuo, proslo je dve godine, a kod nas je pakao i dalje trajao, retko sam se cuo sa mojima, a i to bi bilo na blic. Juce mi drugar kaze da nismo vise idealna petorka, jer su Nikolu i Saleta pokupili i odveli na ratiste, a Nemanja se sam prijavio odmah, posto sam ja otisao. Kaze napili su se to vece kao da im je poslednje, i samo su pricali o meni i kaze cuvali su stolicu praznu samo za mene kad se vratim. Suze sam drzao ne bi li ga sto duze slusao a u glavi mi je bilo samo jedno – leto `88 u Sibeniku i nas petorica. Neprekidno sam sebe lagao i tesio, neka samo da prodje i sve ce biti kao nekad. Nista me nije vezivalo ovde i konstantno sam lupao glavu da li sam napravio dobar izbor i da li sam uopste imao izbora. Svih ovih godina sam sebi postavljao pitanje, kako bi mi bilo da sam ostao? Iako sam bio protiv svih desavanja, osecao sam se kao da sam nekog izdao, nekome okrenuo ledja . 
Godine su prolazile a ja sam se i ozenio i situacija se drasticno promenila, postojalo je mnogo vise stvari koje su me vezivale za prelepu Kanadu, ali je Vojvodina ostala u mom srcu i stalno me zvala nazad. Situacija je bila napeta kod kuce i opet su mi javili da se nesto zakuvava, ali posle osam godina izgnanstva vise nisam mogao da izdrzim i odlucim da drugi medeni mesec provedemo na Dunavu i da Teylor – moja zena, napokon upozna “nebeski narod”. 
Ne mogu ni da opisem koliko mi nisu smetali ni drski komentari u posti ni …. ma sta da vam pricam kad sam se zazeleo i naseg gradskog prevoza i kocnica koje skripe. Samo se jednom nikako nisam mogao nadati, a potajno sam slutio … od sjajne petorke ostali smo samo Dragan i ja. Jedne pijane noci, jer smo o tome samo tako mogli razgovarati, Gagi mi je rekao da su svi nastradali i dogovorili se da sutra odemo na groblje. Za sve ovo vreme dosta se stvari promenilo, ali jedna je ostala ista i kao kuga pratila ovaj narod .... 
Bio je Maj mesec planirali smo da ostanemo 2-3 nedelje, kratko, i vratimo se nazad zbog nasih stalnih obaveza, iako su svi pricali o bombardovanju, niko se nije nesto preterano potresao i obazirao na to, bar ne u mojoj okolini, tako da smo odlucili da ostanemo do kraja meseca. 
Kao prokleta kletva, neka sila mi ne da da ostanem i uzivam; pocelo je i jos jedan rat, jebeni deza vu ……………………………………


Ne mogu da verujem da je poceo rat, sta sad, ocemo da ginemo ………..? Sedimo nas petorica ispred zgrade te 1991 godine, pijemo pivo i komentarisemo i ne shvatamo trenutnu situaciju tako ozbiljno. Milan je rekao da mu je svega dosta i da pali za Kanadu, Nemanja je bio ljut na Vatikan i ostatak sveta, dok smo se Nikola, Sale i ja gledali zbunjeno. Nakon sto smo ispratili Milana, moj svet kao da je poceo da se raspada… Danima sam ubedjivao Nemanju da ne ide na ratiste, molio ga, i samo je jedno jutro dosao u uniformi da se pozdravimo … vise smo cutali. 
Retko sam se cuo sa Milanom, a i kad smo pricali, na brzinu bi mi rekao da je on OK i da ga intersuje kako smo mi i sta se ovde desava. Nakon Nemanjine sahrane prestao sam da idem i na fakultet, a jednostavno nisam imao snage da to kazem Milanu... 
Situacija je bila sve gora i gora, snalazio se kako je ko umeo, rat nije ni mislio da stane i sve se vise ginulo. Posto sam bio jedan od onih koji su mislili da ce sve to brzo da se zavrsi, kako je vreme odmicalo, razmisljao sam sve vise o odlasku preko grane. Stigla je i paklena `93, a nas trojica smo se dogovarali da svercujemo nesto ne bi li bar neke pare uzeli. Sedimo ispred zgrade i moj je red da idem po pivo ... vracam se, drzim one flase u rukama i gledam vojnu policiju kako ih odvodi. Sedaju u onaj maslinasto zeleni vojni dzip, zbunjeno gledam da nije neka greska ... 
Razbili su nas, uspeli su da nam oduzmu sve, nisam se ni pozdravio s njima, samo sam spustio ono pivo i otisao kuci .. Kratko smo se culi kad su bili u kasarni, rekli su mi da ne znaju jos gde idu i da se drzim, da im cuvam nas sto u kafani dok se ne vrate. Tada sam ih poslednji put i cuo, nikad se nisu vratili . 
Sve sam ih ispratio i dalje lupao glavu kako bi bilo da sam otisao, a rat je dosao kraju i svi su pricali o nekoj pobedi a ja, kao i mnogi drugi smo znali samo za gubitke i poraz. Ni beda ni to sto nas je pola sveta preziralo mi nije toliko tesko palo kao cinjenica da vise nista nece biti isto, kao nekad . 
U medjuvremenu sam zavrsio i fakultet ali se posao jako tesko nalazio, tako da sam se snalazio i ziveo sa devojkom – buducom zenom. Odlucio sam da se pridruzim opoziciji, iako me politika nikada nije interesovala, postavilo se pitanje opstanka, i nije se vise moglo ziveti. Nakon osnivanja Otpora, u ciji rad sam se ukljucio, politicka situacija je postajala sve gora, da bi u Martu `99 godine zapocela jos jedna nasa krvava “pobeda” puna gubitaka. 
Tog meseca sam se radovao kao malo dete samo jednoj jedinoj stvari … nakon mnogo godina, napokon je trebao da se vrati Milan, uprkos tome sto sam mu objasnjavao trenutnu situaciju u zemlji. 
Milan i ja smo sedeli na terasi stare dedine vikendice kada je pala prva bomba i bilo je samo pitanje vremena kada ce se surova istorija ponoviti ………….