Rasad za lopatu

Prosto je neverovatna manija žvakanja kašičica u našim lokalima. Ali je očigledno da je to „in“. Ceremonijal je sledeći. Izaberete lokal koji ima udobne stolice i dobar espreso, ili barem dobar pogled na ono što osoba voli (prirodu, žene, muškarce, saobraćaj). Zatim naručite svoj omiljeni napitak i sačekate da kafica stigne. Kad budete usluženi krećete u ispijanje kafe. Naravno, pijenje kafe je tek uvod u glavni užitak. Tu se već razdvajaju dve vrsta uživalaca. Jedni koji vole filozofiju „ljubav je lepa samo dok se čeka“, oni piju duži sa mlekom, i onih sa filozofijom „hoću sad i hoću sve“ koji piju kraći i naravno bez mleka. Kad završite sa kafom, kašičicu, čiju ste sekundarnu namenu već isprobali (da podsetim: mućenje i mešanje) počinjete da upotrebljavate za ono za šta je i napravljena. Lagano je prinosite ustima, stavljate između zuba ili usana i počinjete da žvaćete, prevrćete, okrećete. To može trajati satima i naravno strategije su različite. Verujem da nije daleko dan kada će i stručnjaci po stilovima žvakanja utvrđivati karakterne osobine ljudi. Nema više ordincaija, testova. Pozovete čoveka na espreso i date mu kašičicu. Tu bi imali tri obzervacije. Prva, najmanje važna, dok kafa još traje, zatim druga najvažnija dok je kašičica u ustima i treća kad je kašičica „odradila“ svoje. S obzirom da prva faza neće biti instresantna neću da dužim, idemo na drugu. Čovek sa kašicom u ustima pokazaće vam sve: da li je nervozan (grize), da li strepi (guta dok žvaće), da li mu treba sladoled (liže) itd. Treća faza analiza je same kašičice. Pored hemijske analize kojom možete svašta utvrditi, od naslednih do prenosivih bolesti i alkohola u krvi, tu je i pregled stanja kašičice posle korišćenja. Da li izgrižena, zabalavljena, uredna... Kašičica prosto sama govori.

Tradicija žvakanja kašičice u Srbiji nije nova. Datira još iz prapostojbine, a preneta ja na Balkan seobom Slovena. Žvakane su slamke, grančice kasnije i čačkalice. Poznato je da su na našem dvoru žvakane samo zlatne kašičice, kako nisu dovoljno elastične, kako su štetile zubima, ali i otanjivale se i samim tim gubile na tržišnoj vrednosti, od njih se odustalo. Ostalo se na slamkama, grančicama i čačkalicama.

XX vek, posebno njegovih poslednjih dvadeset godina, značio je preokret. Plastika je unela revoluciju u proizvodnji kašičice. Ove predivne naprave postale su manje, gipkije, a sa omasovljavanjem espresa, nezaustavljive i neodoljive.

Žvakanje kašičica postaje simbol prelaska na nov način života. Prelaska iz seoskih sredina u gradske i odbacivanja svega što je nazadno. Nema slamke i grančica, sa tim je gotovo!

Negde sam čuo i divan narodni naziv za kašičicu za espreso – rasad za lopatu. A naziv nije slučajan, lopata je uvek bila simbol u Srba – za izgradnju, ali i pokop, za manuaelni rad svakako. U moderno vreme, uz ogroman napredak našeg društva i standarda življenja simbolika lopate i lopatice dobija nova značenja. U nemilosrdnom izjedanju kašičica odnosno „lopatica“ pokazuje se mržnja našeg naroda prema fizičkom radu. Simbolički nećemo dozvoliti da „lopatica“ poraste i iz naših zuba pređe u naše ruke. Nećemo da fizički rad. Uništićemo kašičice, ne damo im nadu da se pretvore u lopate! Želimo da imamo samo simbol koji nas podseća na naše pogibije i izgradnju, na našu slavnu prošlost.