Guča i Srbija

Postiraću tekst koji sam prošle godine u ovo vreme napisao o Guči.

Sve napisano stoji i sada, sa tim da je u ovogodišnjoj priči Milorad Dodik novo lice koji je zapravo samo parafrazirao Koštuničine reči. S obzirom da je aktuelna Vlada i "domaćin" Velja, u njegove projekte u Republici Srpskoj protekle godine investirala preko 700 miliona evra državnoga novca, rekao bi Dodik i još koju, samo da je od njega zatraženo.

Narodnjačka Srbija već neko vreme ima svoje kultno mesto, neku kič varijantu Vudstoka – Guču, varoš nedaleko od Čačka, gde se susreću trubački orkestri, udarajući i trubeći danima, uz opšte veselje, praseće pečenje, znoj i tulum bez fajronta.

Sve je tamo u obliku velike šarene đinđuve, velike gužve, velike dreke i strašnog nereda.

Guča i njen sabor, nezavisno od ukusa, bila je u prošlosti mesto kome se ne može dati principijelnoga prigovora, sve do momenta dok se u organizaciju, režiju i tok odvijanja, nije upetljala država i političari, narodnjaci.

Bila je tradicionalni, masovni dernek, na koji ljudi dolaze svojom voljom, zabavljaju se o svom trošku, posluju, trguju, muvaju,,luduju, švalerišu se i zabavljaju, a onda kad popadaju od umora, pića i provoda, razilaze se do novog avgustovskog susretanja na livadama, u i oko varoši.

Dernek u Guči već dve godine organizuje Vlada Srbije, a njen spiritus movens je, ministar kapitalnih investicija Velimir Ilić koji pored Guče, iz sredstava svog ministarstva, finansira i potpomaže razne “kupusijade”, “dane šljiva”, “festivale pevaljki amaterki”, te bar još tri - četri solo koncerta Cece Ražnatović,koja je na vrednoskoj skali ministra Ilića sami umetnički vrh od naročitog značaja za narod i državu. Prosto, smatra da je takvo nenamensko bacanje novca kapitalno ulaganje u kulturu i vlastiti politički rejting, a ne akt gole političke hajdučije.

Motiv aktelne vlasti za ključno učešće u organizaciji Guče jeste očekivanje političkog benefita iz uvek problematičnog pristupa, “hleba i igara”, ali i sasvim svesno nametanje jedne kič kulturne matrice, koja po definiciji pravi podanike. Politička elita koja stoji uz ovu vladu i koja je čini, odlikuje se sasvim neobičnim osobinama. Moderne veštine njih baš mnogo ne zanimaju, mnogi neznaju razliku između e- majla i sajta, a izgovor za negovorenje stranih jezika nalaze u tome da tako izbegavaju rizik od kvarenja srpskog.

Pamtim prošlogodišnju TV sliku sa jednog takvoga derneka, negde u Mrčajevcima, gde je Velimir Ilić, organizovao opštu jurnjavu za malim, crno – belim prasencetom, na seoskom igralištu, i gde se u tu trku upustila svetina od nekoliko stotina osoba.

Trka je okončana tako što je rmpalija kockaste glave, malo iza centra, dokopao prase, podigao ga visoko kao trofej, a ministar mu lično u šatoru pripremljenom za svečanost, uručio čestitku za “neviđeni podvig”.

Prase je, ne treba sumnjati, već nakon pola sata od te tužne i mučne utakmice protiv svih muških žitelja sela,u kojoj nije imalo nikakve šanse, završilo na ražnju, dok je ministar sa lokalnim političarima, sumnjivim biznismenima i lokalnim zabavljačima, nastavio otužni komad sa pevanjem i pucanjem.

E, sad, odmakosmo se od Guče, a ona je centralna tačka ove skaske..

Istina, pričajući o Velimiru Iliću čovek je uvek negde u kontaktu sa Gučom i njenim narodnjačkim, folk duhom.

Čak, i onda kad Velja u nekom smederevskom selu kaže seljacima da glasaju za njegovog kandidata, jer će on u tom slučaju ukrasti dva kilometara auto- puta, da bi asfaltirao njihove seoske džade.

Umesto da zbog te skaradnosti bude trajno politički uklonjen, biva nagrađen i slavljen, jer se takav pristup i model, potpuno uklapa u ono što Guča simbolizuje.Ukrasti – pa šta tu ima sramotno ako te niko ne uhvati...

Naravno, i ove godine je direktno nadgledao podizanje bine, postavljanje rasvete, razglasa i druge vašarske skalamerije, o državnom trošku.

Kad su pripreme završene i trube se oglasile, već te prve noći, pre svečanog otvaranja, plaćen je danak u krvi.

Nožem je ubijen mladić iz nekog okolnog sela, nakon masovne tuče koja je prirodna posledica atmosfere, turbo folka i alkoholnih isparenja..

No, ni to nije omelo Vojislava Koštunicu, predsednika Vlade Srbije, da već sutradan pristupi na binu koju mu je Velja podigao i službeno otvori vašar, uz trube, doboše i dežurno halakanje stranačkih aktivista.

Uz direktan prenos državne televizije, u dosadnom i mrzovoljnom govoru, po čemu ga je najlakše prepoznati, Vojislav Koštunica je rekao nekoliko opakih stvari, gde bi građani, svaki za sebe, trebali da razamisle, šta ih čeka.

Kako je teško direktno navoditi Koštuničine misli, prepričaću ukratko, da je kazao, kako su Guča i truba simboli Srbije i da svako onaj ko ne voli trubu, zapravo ne voli Srbiju.

Nije doduše govorio kakve će posledice snositi oni “što trubu nedovoljno ljube”, ali bi se moglo pretpostaviti da će u budućnosti koju bi kreirali politički pajtosi Velja i Voja, isti bili tretirani kao društvena opasnost, reakcija, strani plaćenici i remetilački faktor.

Onaj ko u srpskom društvu dobije ovakve oznake, mora računati na obilje teškoća različite prirode kroz dugi vremenski period.

Izvesna količina mraka oduvek se moglo vezivati za političku praksu Vojislava Koštunice.

Teško je zaboraviti razna slikanja sa kalašnjikovom, afere koje je sa svojim savetnicima konstruisao u periodu dok je bio Predsednik SR Jugoslavije sračunate na satanizaciju Zorana Đinđića i modernističkog pokreta u Srbiji, uvodnike koje je pisao za glasilo profašističkog “Obraza”, ocenu štrajka “crvenih beretki” na auto – putu, kad ih je kao vrhovni komandant vojske, ohrabrio u destrukciji, rečima da se sa oružjem i bornim kolima može u protest, jer je to radna odeća, pa ako mogu lekari u belim mantilima, zašto ne bi specijalci sa bornim kolima.

Protiv Đinđića on je sve dozvoljavao i sve opravdavao.

Ipak, gaf sa trubom, iako u prvi momenat tako ne zvuči, meni je nekako od svega pobrojanog najzlosutnije odjeknuo u ušima.

U njega je zapravo sublimiran sav odnos Vojislava Koštunice i aktualne političke elite (antielite) prema modernizaciji Srbije.

Poznato je da se aktuelni premijer Srbije grozio reči “modernizacija” i da je na toj osnovi gradio ukupnu strategiju podzemnog političkog “rata” protiv Zorana Điđića, istinskog modernizatora i evropejca.

Sve što je iole ličilo na modernizaciju Srbije, iz Koštuničinog tabora i špekulativnog kapitala koji je podržavao tu njegovu politiku, dočekivano je na nož i nazivano raznim imenima, od izdaje nacionalnih interesa, rasprodaje bitnih resursa strancima, pa do lopovluka i organizovanog kriminala. Koštuničin najglasniji telal, tadašnji savetnik za medije a aktuelni direktor državne televizije, Aleksandar Tijanić, napisao je krajem 2002. godine rečenicu - Ako preživi Zoran Đinđić, neće Srbija -

E, ta vrsta pameti je stigla u Guču i upozorila sveukpupan puk da je truba svetinja, i da je baš Guča i sve oko Guče, model, slika i prilika kako treba izgledati Srbija.

A “model Guče” zaista vidimo na svakom koraku. U Novom Sadu, policija prekida pozorišnu predstavu gostujuće italijanske umetničke grupe, jer je bački vladika načuo da u predstavi ima satanističkih elemenata.

Pred televizijom B92, nakon emisije u kojoj je učestovala Nataša Kandić predsednica Fonda za humanitarno pravo, a koja je u toj emisiji govorila o Kosovu na način koji se ne sviđa vladi Srbije, odjekuju tri hitca baš kad je ona izlazila, zbog podrške valjda.

Policija daje saopštenje povodom tog incidenta i u javni diskurs uvodi do sada nepoznati pojam - “visoko rizična TV emisija”. E sad, zamislite društvo u kome postoje “visoko rizične emisije”a da se deklariše kao demokratsko.

Samo dan posle, u novinama specijalizovanim za puštanje opasnih tračeva i državnih pretnji, izlaže se kroz usta jednog opskurnog nasilnika iz tajnih službi, poznatog već petnaestak godina po istim poslovima, čitav scenario za moguću likvidaciju Nataše Kandić, Sonje Biserko i Biljane Kovačević – Vučo, žena koje vode značajne NVO i koje se ne ustručavaju kritikovati vlast. Nikakvih reakcija vlasti.

Kako se onda,u toj atmosferi ne prisetiti Radoša Konstantinovića i njegove filozofije palanke, te sjajne kritike političkog mentaliteta i mraka koji produkuje palanačka svest. Mraka koji direktno dolazi iz “baruštine palanačke prosečnosti”.

Sve što bi iz te prosečnosti da izađe, postaje neprijateljsko i izdajničko, različito i opasno.

Postaje protivnik suvereniteta, otadžinske časti i pravoslavnih tradicija.

Srbija, u toj percepciji može postojati samo kao domaćinska, parohijalna Srbija, gde su sjedinjena crkva, vlast i vojska.

Taj mrak je, bezmalo, prekrio čitav relevantni politički spektar.

Građanske snage su u dubokoj depresiji i zgađene politikom, Gučom, parohijom i palankom.

Tek tamo, na područijima koja direktno kontrolišu stranci, poput monetarnog sistema i nekih sfera makroekonomije, pojavi se po kakav uspeh.

Sve drugo, tapkanje je u klaki i težnja da se ništa ne promeni.

Obično vremenoubistvo i besmisleno čekanje Godoa.

Zašto je Vojislav Koštunica došao u Guču podviknuti da se mora voleti truba i ambijent koji je u Guči prati?

Nigde, ama baš nigde, on i svita oko njega, nebi imali prilike da vladaju nego u palanci i atmosferi palanke, i on to zna.

Zato se i grozi svakog modernizatorskog koraka. I zato onako gorljivo brani trubu. Ne iz ljubavi prema toj vrsti zvuka i ne iz muzičkih razloga.

Zapravo, njemu je truba tu poslužila kao sredstvo varanja,iako je izvikivao ime baš toga instrumenta koliko ga grlo nosi.

On je tamo branio palanku i njenu ustajalu baruštinu. Truba je bila zgodna dosetka.

Branio je parohijalne vrednosti, pre svega i branio je same temelje svoje vlasti, ono na čemu ona počiva. Branio je lenjost duha, nesposobnost za prihvatanje novog, nepreduzimljivost, aljkavost, inertnost, strah od sveta i samozadovoljstvo, te tako poželjne osobine narodnjačkih podanika.

Vojislav Koštunica je sebe promovisao u čelnog filozofa srpske palanke i najavio da će onaj bolji, liberalni, građanski deo Srbije, ono što nazivamo «drugom Srbijom», u trenutku kad se razbudi,a razbudi se ciklično, u njemu imati velikog protivnika, bezobzirnog, mračnog i spremnog na sve.

Dreka u Guči je preventivna opomena i manifestacija sile.

Palanačka svest i palanačke vrednosti dignute sada već na nivo državnog projekta, opasna su zamka i nova velika prepreka na evropskom putu i modernizaciji Srbije.

Cenu uklanjanja te prepreke plaćaće opet, a ko drugi, nego građani Srbije.

I to na sve načine. Zaostajanjem, daljnjim siromašenjem, nezaposlenošću, besmislenim gubljenjem vremena tog jedinog neobnovljivog resursa, socijalnom marginalizacijom, međunarodnom izolacijom i drugim krupnim nevoljama.

Političari i oni koji sada tu zamku razapinju, kreatori i arhitekti zla u najavi, iz toga će izaći ekonomski obezbeđeni, punih džepova i dobrih, potencijalnih poslovnih i drugih veza.

Mogu platiti samo političku cenu, pa i onda poentirati tako što će to proglasiti svojim skromnim doprinosom konsolidaciji društva i države.

Guča, Guča...i četristo hiljada njenih posetilaca za četiri dana...To nije dobar znak.

D. Kovačević