Građanin Srbije spašava Evropu od gladi

Građani Srbije, spasimo našim platama jadne Evropljane od gladi - pritecimo u pomoć unesrećenima!

Posveta: Ovaj članak namenjen je svim velikodušnim građanima Srbije koji će ovih dana još jednom pokazati svoje velike, balkanske duše.

U ovim teškim trenucima velike ekonomske krize, kada su mnogim ljudima širom planete ugrožena radna mesta i kada mnogi strahuju za budućnost svojih porodica, građanin Srbije još jednom pritiče u pomoć! Budžeti svih zemalja ovih dana prazne se i polako primiču nuli. Engleska, Nemačka i Austrija svakog dana lipšu pod pritiskom krize. Njihove države nemaju više novca da finansiraju svoje beskućnike, svoje jadne firme koje nemaju više kome da prodaju svoje automobile i polise osiguranja. Nekada veliki giganti, osiguravajuće kuće koje su do juče plaćale milione i milijarde dolara plata i bonusa veselim zaposlenima u skupim automobilima, da idu od posla do kuće onako uposleni i važni, sa skupim lap-topovima i sa saznanjem da im na račun leže zamašna platica, sada vrše veliki pritisak na budžete njihovih država da ih spasu. Da oni, jadni, navikli na lep život, ne ostanu bez novca za održavanje svojih novih automobila i plaćanje rata za luksuzan život u koji su se jadni uvalili. Jadni oni.

Braćo Srbi, moramo im nekako pomoći! Pa zar da ne priteknemo u pomoć nesrećnom Evropljaninu? Pa zar da ostanu jadni nezaposleni? Da dobiju otkaz? Ili da im plate padnu da ne budu dovoljne za njihov uobičajeni način života? Zar mi, Srbi, da želimo da im se fabrike pozatvaraju? Kako da im ne pomognemo... Nešto moramo da smislimo! Njima pomažu njihove države, tako što iz njihovih budžeta plaćaju tim firmama razne pomoći - kroz kupovinu udela u firmi ili kroz razne pozajmice. Tako Evropljanin ako mu je budžet jak neće ostati bez jahte i automobila, pa čak ni bez posla.  Ali šta će jadni Evropljani ako im se i budžeti isprazne? Situacija je već kritična! Budžeti se prazne. Njihova ekonomija je obolela i boli sve jače iz dana u dan! Moramo im pomoći. Moramo nešto smisliti...

Prva ideja za pomoć jadnoj braći Evropljanima

Brat Srbin uvek ima ideju kako da pomogne. Nemoguće da su i ti budžeti, i sva ta ekonomija kao nauka baš toliko komplikovani da ih Gedža ne može ukapirati svojom zdravom, seljačkom logikom. Hajde da proučimo stvar detaljnije. Suština mehanizma je sledeća:  „da bi stimulisali svoju proizvodnju sve države propisuju carine na uvoz strane robe." Kako to stimuliše njihovu proizvodnju?

Evo, ovako-lako, brate:  ako mi hoćemo da izvezemo naš proizvod u Evropu, naš kupac Evropljanin osim što mora da plati nama naš proizvod, mora po zakonu da popuni budžet svoje Evropske države carinom koju Evropa propisuje na robu koju smo mi kao stranci prodali tamo. Tako je naš proizvod tamo u startu skuplji za iznos te carine. To pomaže Evropi na dva načina: prvo,  budžet se puni carinom na našu robu, a drugo, pošto je ta naša roba zbog carine tamo skuplja, više će ljudi kupiti Evropsku robu slične namene, jer cena njihove robe nije opterećena istim nametom. Tako pomažemo zaposlenom Evropljaninu, koji ima skupa odela, jahtu, bonus, dobro auto i veliku kuću da ne ostane bez posla. J

Ideja za pomoć braći Evropljanima

Pa eto ideje! Plaćaćamo Evropi carinu, a donećemo propise da oni nama ne plaćaju zauzvrat ništa! Tako ćemo iz našeg budžeta prelivati pare u njihov budžet! J Jao, pa to je divno. Moći ćemo omogućiti bolji život našoj braći po krvi - čekaj, nisu po krvi. Ne govore slične jezike kao mi, mada koga su sve primili u svoje redove, ima tu već i naše braće po krvi. Ako nisu, onda su braća po veri - čekaj malo, nisu ni po veri, uglavnom su katolici i protestanti - ma dobro, pravoslavna duša je velika, svi smo mi hrišćani, a hrišćanski je pomagati. A i ako nisu braća po veri, onda braća po oružju - čekaj malo, nisu ni po oružju. Mada mi želimo da budu, da uđemo u NATO pakt pa da budemo braća po oružju. Uh, izgovorih NATO - pa oni su nas bombardovali!  Malo smo doduše, kad se čovek bolje zamisli, zbog njihovih bombi preživljavali strahove, razaranja, smrt i glad. Neka su i deca poubijana i druga ostala istraumirana... Ma šta je to sve za nas, Srbe? Nismo mi neka zlopamtila. Znamo mi i da zaboravimo i da oprostimo brzo. Pa šta ako je bio rat? Možda i nije bio rat! Sve je to stvar terminologije. A šta ako smo sami krivi za sve to? Možda je moralo tako - da „Milosrdni anđeo" sleti da nas sve spasi od nas samih... ma sve i da jesu krivi, nama to nije bitno - široka je duša slovenska... kako kažu naši političari - to je prošlost, treba se okrenuti budućnosti - smisliti kako spasiti jadne Evropljane od otkaza i smanjenja plata!

Propala ideja - prepreke našoj velikodušnosti i kako ih još većom velikodušnoćšu savladati

Ali avaj! Propade nam ideja! Postoji nekoliko prepreka našoj velikodušnoj odluci, pa moramo videti jednu po jednu hitro, koje su i možemo li ih ipak nekako rešiti, te pomoći našoj napaćenoj braći, pre nego njihov standard definitivno i bespovratno sklizne na nivo našeg i ugasi se i poslednja nada da će ponovo moći biti bogati i važni? Čemu onda život? Čemu celokupno čovečanstvo? Civilizacija, onakva kakvu je znamo bespovratno srlja u propast!  Ne daj, Bože, pa ne smem ni da pomislim na to. Da vidimo brzo šta možemo da uradimo:

Prepreka prva:                  Imamo li mi za ovo sredstava u našem budžetu? Ova naša ideja jeste jako velikodušna i lepa i bratska. Svoj budžet praznimo da bismo popunili njihov. Svojim radnicima oduzimamo hleb, da bi njihovi imali. To je lepo i za svaku pohvalu. Sada niko više ne može reći da Srbi nisu najvelikodušniji narod na svetu! Ipak, čujemo alarmantne vesti u novinama kako naš budžet nije dovoljno jak. „Budžetski deficit" - šta to beše? Kad u budžet stiže manje para nego što mi trošimo. Kažu ovih dana da mi imamo taj budžetski deficit. Kako onda da im pomognemo, time što ćemo smanjiti prilive u svoj budžet da bismo njima pomogli? Pa dobro, daj da ne odustajemo tako lako od te plemenite ideje. Ipak je velikodušno braći pomoći. Nego da budemo vredni, da analiziramo kako nastaje taj budžetski deficit. Pa ovako, da se preslišamo: budžet se stalno puni i prazni. Puni se carinama koje hoćemo da ukinemo, puni se porezima od naših plata i penzija, puni se akcizama koje plaćamo na gorivo, cigarete i alkohol i parama koje od nekog zajmimo da ga popunimo, kad nam baš, baš prifali. Kako se prazni? Prazni se tako što plaćamo penzije, plate preduzeća koja su u vlasništvu države, plate javnih službenika, plaćamo za život radno nesposobnog ili neuposlenog stanovništva, razna socijalna davanja, plaćamo za investicije, da sagradimo puteve po Srbiji da bismo mogli živeti, raditi i poslovati, pa na kraju prazni se i različitim subvencijama koje naša država nama daje, kao i njima njihova, da bismo mogli započeti svoj biznis, kupiti prvi stan i tako dalje.

Rešenje prve prepreke: Naš budžetski deficit može se rešiti na nekoliko načina:

1)      Prvo, možemo da smanjimo rashode, tj. Količinu para koje iz budžeta dajemo. Zašto da odmah izgubimo epitet velikog dušebrižnika za zdravlje i dobrobit Evropljana? Zar to nije Evropski brinuti o tuđoj dobrobiti? Setite se ponovo na minut „Milosrdnog anđela". Dakle, moramo delati i to brzo. Količina para koja odlazi iz našeg budžeta može se smanjiti tako što ćemo otpustiti radnike iz naših javnih preduzeća, hitno prestati da upošljavamo nove, ukinuti ili bar smanjiti na minimum plate tih radnika koji tamo ostanu. Socijalna davanja i penzije u najmanju ruku zamrznuti a po mogućnosti svesti na minimum. Mogli bismo vala odustati i od nekog projekta, od onih što zovu „kapitalne investicije" - šta bre ti autoputevi kome i trebaju? Kao da bi Srbi nekad mogli imati razvijenu industriju i trgovinu, pa da im trebaju brzi putevi koji prespajaju sve delove Srbije i da transport bude jeftiniji i brži? Šta je koga bre briga? Pa pare i vreme i služe da se troše, pa možemo i mi sa kojim autoputem ili mostom manje nego što je bilo predviđeno?!

2)      Drugo, možemo da povećamo prihode. Ne daj Bože, nećemo povećati prihode naplatom carine našim ljubljenima. Daleko bilo! Jeste da mi njihovu carinu plaćamo, ali to nema veze. Takođe nema veze ni to što većina zemalja usled krize povećava svoje carinske stope, kako bi popunila svoje budžete na račun tuđih. Ma taman posla! Kad smo mi takvi bili? Gdje god ima neko ko prihvata našu pomoć, mi ćemo velikodušno da je pružimo. Nego ćemo naš budžet popuniti tako što ćemo se kod naše drage braće po...( po čemu ono beše? ) zadužiti lepo na jedno hiljadu godina, po kamati od jedno hiljadu posto. To je jako velikodušno rešenje. Na prvi pogled izgleda da oni nama daju pare da bismo ih mi dali njima, ali zapravo nije tako. U međuvremenu, njihove fabrike i poljoprivreda su uposleni više nego naše zbog njihovog neprimenjivanja trgovinskog sporazuma, uz naše istovremeno primenjivanje, naš budžet slabi da bi njihov jačao, a uz to i mi njima dođemo pare pod njihovim uslovima. Tako da ako nekako i ostanemo živi tokom ove krize, i dugo posle nje ćemo im pomagati plaćajući njihove kamate. A kamata ide na kamatu, pa na kamatu, pa na kamatu..., to zna svako ko je ikad imao minus na tekućem računu ili kreditnu karticu, tako da su obezbeđeni još dugo vremena, samo od naših kamata, pa i da ništa drugo ne rade.

Prepreka druga:               Ne možemo uraditi nešto što smo već uradili. Kao što već rekoh, sve je stvar terminologije. „Jednostrana primena Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU" - au, ala ovo zvuči - i fensi i umno! To nekako zvuči kao: mi ćemo reći Evropi da smo jedni od njih, a oni ne moraju to da kažu. Kao da taj sporazum i ne sadrži ništa, osim tih reči - naš sporazum sa EU. Svi smo čuli jedno sto puta za ovo, a šta ono zapravo znači? To znači da smo se sporazumeli oko nečega, a da to trenutno primenjuje samo jedna strana, i to mi. Dakle, carine su za robu iz EU koja se prodaje kod nas, ovim sporazumom već ukinute. To jest, počele su da se ukidaju, malo po malo, pošto nemamo ni mi Srbi baš neograničano para! Ako bismo sve carine ukinuli odmah, verovatno bismo i sami lipsali, pa kako bismo onda pomagali jadnu braću Evropljane. Ne bismo im ni sve one kamate mogli uredno vraćati. Jadni oni, ne bi mogli dogodine ni na more kad bi se to desilo. Ne daj, Bože! Doduše, tim sporazumom predviđeno je da u roku od pet godina, mi malo po malo, ukinemo sve svoje carine, tako da bez brige - narodi Evrope neće ostati uskraćeni. Bićemo u mogućnosti da pokažemo svoju velikodušnost na delu! Svega ćemo se odreći, ali ne i mogućnosti da unapredimo privredu Evrope, i to ne svojim trudom i zalaganjem, već svojom patnjom, otkazima, glađu, godinama stagniranja. Možda i među samij Evropljanima ima neki koji ne bi hteo tom cenom da plati ceh svog blagostanja, koliko mi plaćamo njegovo blagostanje! Blago nama Srbima, zaista smo nebeski narod!

Budi ponosan, narode srpski! Spašavaš od gladi i propasti velikog među velikima, mnogoljudnu, umnu i kulturnu Evropu! Da nije tebe, i tvoje žrtve, Evropljani ne bi mogli biti ni upola fensi kao što jesu. Ne bi mogli ostati oni važniji, bolji ljudi, kakvima ih smatramo što dolaze s vremena na vreme privatnim avionima u lepim kravatama da nas poduče kakvi treba da budemo, da bismo njima bili ravni. Da nije nas ovakvih, velikodušnih dušebrižnika, kome bi oni uopšte davali te svoje kredite? Ne bi imali kome. I ko zna koliko bi malo vremena trebalo da postanu i oni, u našim razgovorima, onakvi kakvi smo mi u svojim očima, „stoka", „ništa ne znamo", „nemamo pojma ni o čemu", „nije biznis za nas, to treba dati njima". I sad, da ne nabrajam sve. Dakle, naša misija da spasemo svet od mogućnosti da ta viša rasa opstane mora se nastaviti po svaku cenu. Sa visine nebeskog naroda gledamo na „protekcionizam" drugih naroda - još jedna važna fensi reč, koja označava one države koje svoje budžete štite na štetu drugih. Ne daj, Bože. Nismo mi od tih...

S poštovanjem,

Građanin Srbije