Je l' ponoć? Šta kažeš? Ne čujem...A da ugasiš taj usisivač, samo što nisu stigli gosti...naduvavaj balone, mani čišćenje...Kakva bre ruska salata, nije Nova godina...pazi svećice, kud sedaš na svećice, otpadoše mi danas noge tražeći toliki naramak svećica. Kad pripalimo, ima da bude iluminacija širih razmera. Kako čime, pa šibicama...Kako nemamo šibice? Ni upaljač? A sučim ćemo onda da pripalimo ove sveće za romantiku i vatanje po ćoškovima? Nema vatanja? Zauzeti ćoškovi? Čime, svega ti? Stripovima sa tvojim slikama kad si bio mali? Pobogu Dilan dože, pa nećemo valjda goste da davimo arheologijom? Ko eksponat? Ja!? 24 godine i ja arheološki eksponat? A ti što si go u avataru, to ništa...manijače jedan, pazi na čaše, kud mlataraš tim rukama...

Ima li ova zemlja predsednika?

Ima li on nameru da preuzme svoju funkciju?

Ima li odgovornost prema svojim gradjanima, koji nisu u mogućnosti da državnim avionima beže po susednim zemljama?

Da li je gotov izlet u Rumuniju?

Zemlja klizi u vanredno stanje, a predsednik se krije. Izadjite iz skrovišta, predsedniče!

S obzirom na to da je na ovom blogu pokrenuta debata o rezultatima rada organizacija za zaštitu životinja u Srbiji a u čijem je fokusu bila pre svega ORCA iz Beograda, TV B92 je u goste pozvala Gorana Paskaljevića, reditelja i dugogodišnjeg aktivistu u oblasti zaštite životinja, kao i predsednika ORCA'e Elvira Burazerovića.

Mama-Kengurica i Tata-Kengur u epizodi: EPIDURAL

Pa, ne bih se baš zaklela. Kad je porođaj u pitanju, bila sam krajnje religijski nastrojena, verujući doslovno u Reč Božju, po kojoj su žene kažnjene da u bolu rađaju decu. Moj je stav bio krajnje jasan od samog početka: ili epidural, ili menjam ime u Georgina!

Za one mladje, bila je to kultna radio emisija koji je vodio Dača Kocijan. Nedeljom uveče, emisija je bila zv(n)ana i kao "Poruke lične prirode". Bila je to prilika da svako ko poželi ostavi poruku u kojoj bi ponudio upoznavanje, druženje, kratku ili dugoročnu vezu. Moj prijatelj Zuki upoznao je tako svoju kasniju suprugu.

***

Zamislite oko stola društvo: Lidijaz, Mikimedic, Spiridon, Čovek u belom, Mozaik, Corto Maltese, Ana Barfield, Buzzgrowl i MilutinM? Kako izgleda; moguće? E, pa, sinoć se ovo društvance koje se znalo samo po nadimcima sa ovog bloga okupilo u Ženevi, u kafiću Žirafa koje je "naše mesto" u ovom gradu. Bio je to prvi sastanak romandskog odeljenja Bloga b92 - može se reći Ž92!

Mali, naivan tekst o čežnjama iz detinjstva i mladosti, pisan pre sedam godina

Ne znam šta bi pevačica "Novih fosila" odabrala da ju je neko suočio s dilemom: "Čokolada i(li) kakao ILI Valentino i(li) Renato"... Da meni neko kaže "Čokolada i(li) kakao ILI Valentina i(li) Renata", nisam siguran šta bih odabrao (valjda to zavisi od trenutnog (de)balansa hormona)...  Doduše, imali smo lek i za takve dileme - čokoladu "Dragana" (od pola ili čak celog kilograma, valjda ju je beše promovisala Dragana Mirković), i "Milicu"

Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji.

Strašno je kad deca umiru. Još strašnije je kada ta deca umiru željna smrti, pitajući što ne umru već jednom. Kada umiru u bolu, strahu i stidu. Siti svega, konačno se predavši pred sistemom i svima koji su bezdušno potrošili njihovo dragoceno vreme kojim su se kupovale šanse da život bude sačuvan.

Umorni ste, iscrpljeni, frustrirani? Zvuči kao da bi vam dobro došao ručni rad… Ako ne vjerujete, isprobajte novo pomagalo za naporne ručne radnje 

http://www.tportal.hr/funbox/funtime/49671/Rucni-rad-za-svaku-domacicu.html 

Malo znam o ručnom radu, priznajem. Pletenje (klot i frket) i štrikanje (ne znam da li postoji razlika, ovde smo da naučimo jedna drugu), kukičanje, vez (ima onaj sa mat, i onaj sa svilenim koncem), šivenje, gobleni, tkanje, necanje (to ne znam šta je, ali naučićemo), heklanje (verujem da nema veze sa Heckler

BEOGRAD, 21. maj 2012, (Njuz) – Odmah pošto su saznali da je na predsedničkim izborima u Srbiji pobedio kandidat Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, beogradski intelektualci počeli su širom centra grada da prave Borisa Tadića od blata.

Doskorašnjeg predsednika Srbije i prvog čoveka Demokratske stranke od blata su najpre počeli da prave intelektualci okupljeni oko profesorke Srbijanke Turajlić u Tašmajdanskom parku.

- Tačno je da smo mesecima unazad pozivali ljude da ne izadju na izbore, ali nismo baš očekivali da Tomislav Nikolić zaista pobedi. Tek kada smo na televiziji iza Nikolića videli Kemiša i sve one face shvatili smo šta se dogodilo. Istog momenta počeli smo da pravimo Borisa Tadića od blata i za sad nam baš dobro ide – rekla je novinarima profesorka Turajlić.

Na drugom kraju grada, na Topčideru, Borisa Tadića od blata prave Vesna Pešić i njeni istomišljenici iz kraja.

- Jesam rekla sam da ću na izborima glasati za Nikolića, ali pobogu, niste valjda to shvatili ozbiljno! Taj čovek i ona bulumenta likova oko njega zemlju će vratiti u devedesete – promrmljala je Vesna Pešić, dok je umazanim rukama brisala znoj sa kaljavog lica.

Kako nezvanično saznajemo Borisa Tadića od blata već su počeli da prave i u drugim delovima grada, pa ga tako u Zvezdarskoj šumi pravi Petar Luković, a u Čuburskom parku ekipa okupljena oko „Peščanika“.

Read more...

Tekst koji sledi objavljen je u četvrtak 29. aprila 2010. godine na blogu Abraxas 365 dokumentarci. Prvobitna namera mi je bila da njime završim svoj prethodni – „Skulptori”, ali sam se predomislio jer mi se čini da bi tako sve postalo preopširno, rasplinuto… Pošto se radi o zanimljivoj i vrlo indikativnoj priči (naročito kada se uzme u obzir i činjenica da su svi tekstovi deteta na ovom blogu obrisani), nisam želeo da propustim priliku da se ona ipak nađe ovde. Uz odobrenje autora, naravno.


Gost autor: Son of Man


Rastko Pocesta i ja…

U julu prošle godine na jednom muzičkom forumu na prajvat me kontakirala osoba sa nikom Rastko Pocesta, kaže pratio je moj blog, a posebno su mu se svideli moji tekstovi o serijskim ubicama.

AUTOR: Prof. dr Dušan Stanojević, načelnik GAK Narodni front

Gospodjo Krugolina, ovo je moje poslednje pismo upućeno vama, jer nemam vremena da se sa vama zamajavam. Imam utisak da sam izigran. Da je izigrano Ministarstvo i da je izigrana javnost Srbije. Ja lično osećam veliku uvredu koju ste naneli meni lično i svim zaposlenima širom porodilišta Srbije. Kada sam vam napisao ono o robinjama i te kako se nisam debelo prevario kako vi kažete.

Bili smo zbunjeni. Bili smo nepokolebljivi. Bili smo razuzdani, bili smo dobra deca. Imali smo velika očekivanja i mali broj reči da ih objasnimo. Dečaci još nisu počeli da izgledaju kao muškarci zbog paučine koja ime je rasla ispod nosa, a devojčice nisu izgledale kao žene jer su se oblačile kao dečaci. Bili smo srednjoškolci i upravo smo počeli da trošimo pretposlednju deceniju XX veka.

Moje zanimanje za devojčice koje se nisu oblačile kao dečaci (a koje su mahom išle

Sevdah party!

   Sedeo je tako, u nekom vremenu, na verandi svoje kuce, iznad varoshi koja je polako gasila zamor, obavijen grimznim nebom, Hajrudin bazardzija i pushio chibuk. Mirno, bez suvushnih pokreta, na vezenom jastuku, s jednom rukom na prekrshtenim nogama, chekao je, kao i svake vecheri, srebrno lice Meseca, da mu poshalje misli.

Polako se utapao u tamu krajolika, kroz koji je titrao sladunjevi miris behara i golicao mu nozdrve, navikle

Na zapadu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, a na istoku Istanbul-Eskisehir-Afyon-Antalya.

Kao i svaki srpski džabalebaroš probudio sam oko 1pm. Švaler number 32/svake treće srede u mesecu mi je skuvao kafu i doneo u krevet. Kod staromodnih cica u krevet se „ujutru" obično donosi turska kafa, doručak, cveće i novine, a kod mene ness kafa bez pene, tableta za mršavljenje, rokovnik i laptop. Švaleru sam zakazao sledeće viđenje za 17. decembar, upisao ga u rokovnik i dozvolio mu da se udalji. Mogao sam najzad da se posvetim jutarnjoj fiskulturi, odnosno čitanju vesti i ispijanju prve „jutarnje" kafe. Prvo što mi je iskočilo kada sam otvorio B92 sajt, jeste moj omiljeni lik, najbolji od svih najboljih ministara, pobednik, Jeremić Vuk kako pokazuje Hrvatskoj da ne treba da čačka mečku, odnosno Srbiju. Čitam tako vest i od radosti mi se smeši levi brk, cakle mi oči i žiga me desni testis - što je jako dobar znak. Čitam tako i komentare na vest, te me veseli kako smo mi Srbi složan narod i zdušno podržavamo našeg ministra Jeremić Vuka. Javlja se tu i tamo neki hrvatski provokator, ali mi to dostojanstveno ignorišemo. Neki mudri komentatori savetuju našeg ministra da Hrvatsku treba tužiti i zbog genocida tokom II drugog svetskog rata, s čim se ja 100% slažem i moram još nešto da dodam.