(...) Из Црне Горе се једном приликом у моју ноћну радио емисију укључио припадник оне струје која ту данашњу државу сматра једним од локалитета настањених српским племенима и прапостојбином већине српског живља

Ne znam da li ste primetili kako neki ljudi pravo, pravdu i moral shvataju veoma selektivno i veoma rastegljivo. Toliko, da od silnog čupanja i vučenja tamo-amo sve tri pobrojane kategorije pretvoriše u karikature, a sa njima i sebe same. Sve to u silnoj želji da doskoče boginji pravde, preoblikuju je po svojoj slici i prilici i malo se poigraju tasovima na njenoj vagi.

Ali,

 

Кад год листам српску дневну штампу, поглед ми се заустави на страници Хроника. То вам је, сигурно и сами знате, галерија врло занимљивих ликова, које је генерација моје баке називала хохштаплерима,

Манипулација, ситних и крупнијих, увек је било и биће их. Навикли смо на њих толико, да их често прихватамо прећутно, као део менталног колорита којим смо окружени. Многи од оних који их практикују, чине то само изузетно, онда када се мора. Рекло би се да невиних у том погледу нема: ни детета пред родитељем или васпитачицом, ни средњошколца пред разредним старешином, ни студента пред професором, ни супружника пред супружником.

 

Комшије кажу да је наш крај некада био за пример. Марика-нени, кућепазитељка и једна од најстаријих станарки наше зграде, често са сетом у гласу говори о једном другачијем времену, без аутомобила, опушака и пластике. Када је љута, баци оштар поглед низ улицу и прекорно, више за себе, али ипак довољно гласно, каже како су нам,

У чињеницу да једна вест истовремено може бити пласирана на безброј начина и да свака њена верзија може код читалаца да изазове различите реакције, често и међусобно потпуно супротне, уверили смо се много пута. Када се тако нешто деси, обично је по среди намера аутора или његових послодаваца да расположење јавног мњења обликују у складу са неким интересом - тренутним или дугорочним, својим или интересних група којима припадају.

Siguran sam da svako od vas, dragi moji budimski i peštanski sugradjani, poznaje Bilju. Kako koju Bilju? Pa, onu koja živi tu, na šestom ćošku. Mislim, od mene na šestom, ako se ne računaju i one nove ćoškaste građevine oko peštanskog Korvin mozija. A ako se računaju, onda to ispadne mnogo više ćoškova. Ali, broj u ovom slučaju, a ni inače uopšte nije važan, pogotovo

Какав блам! На крају мог гостовања у једној ТВ емисији, водитељка ме непланирано пита шта мислим о кафи. Каже, треба јој шлагворт за најаву прилога који следи. Хм... Муњевито размишљам шта сад: да хвалим или да