Istanjio sam se

na najtanjim mestima stvari prvo pucaju

pucaju li ljudi

ha pucaju li ljudi

pucaju kontinenti a neće jednostavne kožne vreće pune složenih krhkih kostiju

pitaj starca Sueca

tanana je razlika između slepca i sveca

 

Pogledaš me, pogledaš kroz mene, izgledaš sebi kao da si sama sebi dovoljna, i okreneš se i odeš

Ne odeš na tramvaj broj 13, u pičku lepu materinu ili tamo gde te svi znaju

Odeš na moj jebeni hodnik, meni pod kožu jer tvoj je pogled infektivan, pa dobijem ikterus, koprivnjaču, dobijem herpes, da je makar genitalni, znao bih da sam te imao bez razmišljanja i te bi me sanke vozile, do Laponije i nazad

Čekam te ispred zgrade, kažeš

 

Dosadne mašine kvare san. Zaboravio sam da isključim sve uređaje sa lampicama koje svetle u mraku. Po danu ih ne primećujem. Probudim se pravo u Berserk. TV monitor je takođe ostao uključen. Iggy Pop priča na snimku koji se vrti na magnetofonu. Magnetne trake su sada vintage. Dvadeset četiri časa materijala stane na par, ceo jedan dan, nečiji ceo život.

Drugi monitor, Traci Lords, freez frame.

Jednom sam video otvoren tank sa tečnim azotom.

Dao sam sebi rok, autorok, da uradim sve što je neophodno da vidim i San Pedro, LA.

Treći monitor: San Francisco 49ers vs. Green Bay Packers, utakmica za titulu, prva četvrtina.

Vidim da se nije razdanilo.

Padavine.

Vreme je pada. Padaju magla, kiša, susnežica i sneg. Pada i mrak. In real time.

Nisam Mojsije da razdvojim more. Ja sam Mojsije koji u jednoj ruci drži magnum a u drugoj kozu. Ne mogu a da ne sažmem skoro pola izrečenih zapovesti u samo jednu. Ne oduzimaj. Ne kradi, ne poželi (da oduzmeš) tuđe, ne oduzimaj tuđu ženu, ne oduzimaj život. Na jednom zidu je jednom pisalo: Mudrost stvaranja sabira se oduzimanjem. Nisam siguran da li je taj zid srušen.

 

Ja, ja sam se rodio sam. Ja sam bogom dan. Ja jašem jarazrenog jaka. Ja jaučem u sebi samom. Jače. Ja javno jaučem kao kuče. Ja sam ja. Ja sam sam. Ja sam mogu samo sam. Ja sam sanjam, niko mi ne pomaže. Ja samostalno mogu samouslugu da uslužim. Jao, posetim. Ja sam sam sebi gazda i jatak. Jasno vam je, javašluk ne trpim. Jarko sunce ogreje sve prisutne u mojoj rupi.

 

 

tri pesme iz distokične zbirke 

 

 

park između dva dvora, između dva rata


            Nikada nisam pomišljao da ću otići na maskenbal, maskenbal je za dijabole. Međutim zaljubio sam se pa mi je svašta dozvoljeno. Tema su Senke nad Balkanom, ili šire od toga, ceo period između dva rata. Nisam smislio ništa bolje od iznajmljivanja komplet kostima, pa recimo buržuja, iz tog perioda. Mogao bih da budem i bankar i ministar ali i grobar, ako ćemo iskreno. Niko ne bi trebalo da gleda sebe u ogledalo kada je neko drugi.

 

 
2016-07-27 20:22:45
Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

LAP

horheakimov RSS / 27.07.2016. u 21:22

      .

 
Uđem. Zatvorim vrata. Zaključam. Navučem tešku crnu zavesu. Skinem čist beli mantil i obučem košulju od debelog platna, pohabanu i uflekanu hemikalijama. Nogom izvučem plastičnu hoklicu ispod leve strane postolja i nadvijen preko radne površine, doprem do prozorčića, blizu plafona. Zatvorim ga. Navučem crnu zavesicu. Otvorim oči. Nema razlike. Gledam, ali ne vidim. Zatvorim oči. Isto je. Uslovi su ispunjeni. Rendgenski snimak mogu da napravim i zatvorenih očiju. Mogao bih da imam crveno svetlo, pod kojim se snimak može razviti bez oštećena, ali ovo je ambulanta za siromašne, pa se na svemu štedi. Važna je zarada. Dobiti snimak je, ionako, nekoliko uvek istih radnji, uvek istim redosledom, za uvek isto vreme. Isti krug. Prost krug. Pljosnat.
 
 
 

Koža mi se ježi od kratkotrajnog naleta hladnoće pre nego se uvučem pod jorgan. Čujem reku vozova koji u daljini prave prigušenu buku. Ležim u kratkom  krevetu nalik tabutu, kao sultan i tišina je vasionska. Ne mogu noge da ispravim. Čeka me fetalni položaj, hteo to ili ne. Buka nije zapravo u ušima, pre je između njih, nervnog je porekla. Termoakumulaciona peć, jednom u ne znam koliko, pucne, kao neka cepka da sagoreva u njoj. Svetlost sa bandere u ulici Koste Živkovića oslikava iznad moje glave malenu jelku koja se samozalepila za mali prozor moje sobe.

 

Niz staklo na prozorima slivale su se kapi kiše. Najpre sporo, dok jedna ne uhvati drugu,  a zatim bi nestajale u trenu. Stakla na naočarima zaboravljenim pored Igre staklenih perli prelamaju svetlost koja dopire sa TV-a sa koga ne dopire ton. Staklo ekrana je musavo po ivicama. Prave se mala ostrva prljavštine koja su preživela krpu. Odvojena su od kopna prljavštine koje se u tankom sloju hvataju na sam rub stakla. Neizbrisivo kopno i arhipelag koji nema ko da obriše. Staklo u kupatilu je primilo na sebe više od trideset  Judinih kovanica i sada mi, premazano srebro nitratom, svakim danom izdaje ko sam, a ja to ne konstatujem. Vidim samo bradu od tri nedelje. Staklo sijalice u kupatilu ne ispunjava svoju svrhu. Bolje se snalazim u mraku. Obrijaću se sutra po danu. Možda.

 

 

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana