Nikada nisam vodio dnevnik pažljivo. Kada sam bio mali bata to mi je bila neka stvar za devojčice. A to je , bar u tim godinama, bila prilično bljaak stvar. Kasnije sam nekoliko puta pokušavao da vodim dnevnik...mislim da mi je najduži period dva meseca. Nije da nisam imao perioda u kojima bi bilo korisno i zanimljivo voditi dnevnik. Umesto toga sa sobom sam uvek nosio neku svesku i olovku. I zapisivao. Kada sam želeo da se držim dnevničke forme pisao sam datume. Ponekada pronađem te sveske i prelistam...

Juče se nekako pojavila informacija da je Venecijanska komisija zaključila da su predlozi vlasti u Srbiji za promene zakona o izboru narodnih poslanika „u suprotnosti sa demokratskim principima". Isto tako rekoše i da nedostaje političke volje. Beograd je odgovorio. Usmeno kroz predsednicu skupštine da ta, politička, volja postoji za neke stvari a za neke ne.

Može se to prevesti na neki od razumljivijih jezika. Recimo srpski, a može i na srpsko-hrvatski.Volja postoji samo pod sledećim uslovima: Da partije nastave da vladaju u Srbiji, da se građani ne pitaju za koga su glasali, da možemo pobediti na sledećim izborima.

Ono što se naziva 'državom' svakoga dana doživljava poraze. Ti porazi se ne vide zbog toga što nisu 'seksi' za medije oni koji upravljaju 'državom' i oni koji to žele da rade ne smatraju ih temama koje donose glasove. A rešavanja tih pitanja mogu, značajno, uticati na većinu možda i sve stanovnike.

Od petka, kada se pojavila prva informacija o zagađenju kukuruza aflatoksinom u srpskim medijima desilo se malo toga osim što su mediji pokušali da problem isprate na način na koji se prati i informacija o novoj ceni tehničkog pregleda za automobile. Šmiranje, što bi rekli glumci kada govore o otaljavanju posla. A problem je veliki, i zbog nespremnosti zvaničnika da govore o njemu javno i nezainterenovanosti medija da mu se ozbiljnije posvete, prepušten je tračevima bez prave informacije.

Imam prsten. Okrugao pa, na ćoše. Četvrtasta burma. Na domalom prstu desne ruke. I vrtim ga često. Taj prsten mi ne donosi vidovitost. Ni malo. Živim u jednoj od dve Srbije i to mi je sasvim dovoljno. Vidim i više nego što bih želeo. Bez da mi se 'javlja'.

Prvu Srbiju čini 'država' i oni koji njome upravljaju ili bi to želeli. Sa svim pripadajućim kastama i društvenim grupama. Ta Srbija ima svoje političare, partije, medije, svoje trgovce, lude, pevače, bogataše, siromahe...I svi oni žive u simbiozi. I svi su važni. Jedni drugima uglavnom. Imaju međusobne odnose. I ove i one. Žive tako i ne obraćaju pažnju na Drugu Srbiju.

Za doručak, ručak ili večeru, uglavnom isto. Gulaš od kosovskog problema, začinjen pikantnim odnosima unutar koalicije uz mrvicu smirujuće borbe protiv korupcije. Za dezert pita sa komadićima materijalnog stanja Čedomira Jovanovića i Dragana Đilasa, komadima ličnih stavova Vojislava Koštunice i prelivom od pevačkog umeća Ivice Dačića. Služi se piće energetske stabilnosti. I uz takav obrok niko da primeti da je pribor za jelo od nikla, a hleb od domaćeg kukuruza.

Ma koliko se političari trudili da dokažu da se njihove međusobne igre tiču svih ljudi, one ne čine ništa osim zabave. Koja je sve manje zabavna. Većina igara odigrava se u uskom krugu i sve je više onih koji ne samo da ne žele da učestvuju, već ne žele ni da posmatraju taj igrokaz. Reče onaj Kinez da je svejedno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe. Ako se 'vladajuća klasa' međusobno obračunava u 'igrama moći' (ko je koga stigao u kukuruzu) to jednostavno 'ne lovi miševe' i ne donosi boljitak. Predstava, koja je sve dosadnija.

Vlada kontinuiteta , odnosno skup pojedinaca koji se predstavlja kao vrh 'države', svaki dan dokazuje da je napredovao u odnosu na svoje prethodnike. Prosto ne znam da li da se radujem ili plačem. Show must go on , reče onaj pesnik.

To se nije desilo juče. Traje to već godinu dve. Juče se samo 'namestio' primer. Ljudi koji žive u ovoj 'državi' nisu mogli saznati šta se dešava u ovoj zemlji. U kojoj žive, inače. Mediji su im 'pomogli' u tome. I verovatno su se neki naradili da tako bude.

'Koliko god da me rastuži poskupljenje toliko me razveseli objašnjenje' (ViB)

Objašnjenje da je Srbiji 'NATO potreban' nije smešno. Tužno je. I izrekao ga je neko ko je pozivao na rat sa vojskom te iste organizacije i ko je tražio da se na određeni način piše o ljudima iz NATO i koji je sve koji su , makar uz maštu, pozitivno