Brine me pitanje carskog reza u našim porodilištima već duže vreme.

Brine me još od doba kada su počele da stižu prve priče za vebsajt "Majka hrabrost" u kojima se postavljalo pitanje: "Zašto je za carski rez potreban klimoglav načelnika?"

Briga se uvećala kada sam shvatila da ministarstvo zdravlja kao jedan od parametara uspešnosti rada porodilišta uzima i statistički podatak o procentu porođaja carskim rezom,

za učenike I razreda osnovne škole, nakon naučenih 9 slova (A, M, T, G, I, S, O, E, Š):

"Smisli i napiši 3 rečenice".

 

Zaludna Krugolina uspela je da sklepa vebsajt koji je u prethodnim blogovima najavljivala. Zahvaljujući blogu, skupila sam 34 priče iz porodilišta (22 iz Srbije i 12 iz dijaspore). Nakon objavljivanja vebsajta pre dva dana, stigle su mi još tri priče. Ukupno: 37. (Pored toga, jedna horor priča stigla mi je i iz Hrvatske, i uopšte ne znam šta s njom da radim, stvarno nemerem dizati revolucije

Juče i danas mediji objavljuju apel gospođe Ivane Mišić, pomoćnice ministra zdravlja, da se ne plaše da prijave slučajeve korupcije u zdravstvu. Ona je navela da se ti slučajevi mogu prijaviti dežuranom zdravstvenom inspektoru putem telefona 011/333-4003, radnim danima od 8.30 do 16.30 časova ili direktno policiji.

Zaludna Krugolina

Bije me reputacija da mi prepiska s ministrima ide od ruke, te nakon mesec dana saradnje s ministrom Milosavljevićem reših da naoštrim novo pero za novog ministra. Vas.

Mislila sam ja i ranije da Vam pišem, jer je u okviru vašeg ministarstva taj nekakav Savet za borbu protiv bele kuge, mada ja oćoravih tražeći na sajtu vašeg ministarstva link za isti, i ne nađoh ga.

I bi emisija.

Rekosmo šta rekosmo u koliko vremena imasmo. A onda nas gosn. Veran Matić povede na piće. On fasciniran činjenicom da u celoj ovoj priči od samog početka nema negativne konfrontacije, jednako ko što smo i mi iznenađeni kako se svi od početka odmah slažu da su nam zahtevi iz peticije opravdani. To nije nešto što smo navikli da viđamo ni oko sebe ni u

Pršti pršti bela staza, evo Deda Mraza, a s Deda Mrazom, kako i dolikuje, dolaze i silne zimske čarolije.

Tako meni pre neki dan, preko deteta, stiže ponuda škole za Novogodišnju žurku - program za niže razrede. Dakle, ne pozivnica da dođem na novogodišnju priredbu, pa da se divim kako su i šta deca sve u prvom polugodištu naučila i savladala, pa sad prikazuju, nego bukvalno PONUDA da dete prisustvuje Novogodišnjoj žurci. U školi. Za pare.

Cena - prava sitnica: 550,00 dinara za dva sata. Što će reći da roditelj koji prima prosečnu platu u ovoj zemlji Dembeliji mora da radi više od dva sata, e a da bi zaradio za dva sata Novogodišnje žurke svog deteta. A oni koji rade za minimalac, moraju da rade i celih pet sati za ta dva dečija sata.

Razmišljala sam ja devedesetih da se iselim, nije da nisam. I mogla sam. Imam rodbinu u Kanadi. Čak sam i zahtev podnela u jednom trenutku, ali oni onda promenili proceduru, moralo da se podnosi ispočetka... i hoću, neću, sad ću... dođe bombardovanje. Kad se to završilo, odustanem. Mislila sam: gde ću sad, kad smo ovo preživeli, sve ćemo da preživimo, gore od ovog ne može da bude.

Posle me uhvatio neki ludi entuzijazam. Kao, sad je demokratija, sad samo treba svi zajedno da se borimo da se promene stare navike, stari načini razmišljanja, polako i uporno, i - napravićemo nešto od ove zemlje. Ako ne za nas, ono za našu decu. Ubistvo Đinđića samo me je učvrstilo u tome. Otići znači predati se, priznati poraz. Neće moći!

I onda se desi ONO sinoć...

Da li ste pročitali vest? Ako niste, pročitajte, pa mi onda recite - kakav osećaj ona u vama izaziva? Bes? Tugu? Nemoć? Gađenje? Krugolina je prošla ceo tobogan pobrojanih emocija.

Tužna sam što se majka devetoro dece još uvek bori za svoj život.

Besna sam što joj lekari nisu ukazali pravovremenu i propisanu pomoć.

Osećam

Ne razumem ovu vlast nikako. Trudim se da je razumem, hoću da je razumem, upreh se da je razumem, ali mi ne uspeva.

U danu u kome imamo vest da je izrada vebsajta Očistimo Srbiju, koja realno košta između 1.000 i 2.000 eura (a čovek bi se nadao da javne nabavke i tenderi postoje upravo da bi se postigla ova niža cena od 1.000 eura), plaćena 25.000 eura, tj. 2.500% puta više, imamo i vest u kome premijer države tvrdi da "prosvetari ruše državu" pošto traže povećanje zarada od 24%.

Da li su zahtevi prosvetara stvarno nemogući, opasni, nerazumni i nerealni, kako to ekonomski savetnici premijera objašnjavaju? Da li su prosvetari, koji bi po difoltu trebalo da su pametni i razumni, pošto im je posao da nam decu uče da budu ista takva, totalno odlepili i izgubili kompas, ili je po sredi nešto drugo?

Po sredi je nešto drugo, rekla bih.