У полицама иза мог радног стола стоји књига

Петар Гудељ, На звезданим друмовима, читанка за VIII разред основне школе, седмо допуњено издање, Научна књига 1972 (прво издање одобрено 1966).

Занимљиве су ми овакве књиге, јер су нефилтрирани, објективни прозори у времена којих се не сећам (или једва мало, а и то често наопако).

Овде можете видети садржај (pdf).

Stari kralj

Ох, шта све стане у џем од кајсија! Лета и шуме, воћњак и песма, теткина кућа, кишница, лонче, свет један цео, иза језера, где, на њеним уснама само, другачије се зовем, сточић уз прозор, и љубав њена, слатка, лепљива, као џем преко кришака

Чим је изашао списак отворим и читам, читам, листам, проверавам, све се надам има ме.

Забавно је, ту је премијер Исланда, затим тата премијера Уједињеног Краљевства, Председник Украјине, понеки краљ, један фудбалер Барселоне, а и некакав музикант близак Путину. Дакле, све је увек исто, где је забава -- ту је и Путин.

У мом селу овде постоји обичај да људи, ту негде око краја године, шаљу писамца пријатељима и рођацима у којима пожеле једни другима све најлепше и сумирају шта им се догађало током те године. Практична ствар, само изабереш најлепше ствари које су ти се догодиле, додаш онда још мало, и пошаљеш исто писмо свима -- није то телефон па да ти постављају незгодна потпитања. И тако сви људи, чак и они с којима никако другачије и не комуницираш већ само преко тих малих годишњих извештаја, дознају све о твојим успесима у протеклој години. Оно мајушно додавање је неопходно, јер ако ти није још боље и лепше него претходне године пријатељи и родбина се одмах забрину.

Ево, да пробам и ја тај леп обичај и да сумирам некако моју 2015. годину. Ја, додуше, још увек нисам добро увежбао то око филовања, али следеће године ће, а како иначе, све бити још боље, што и вама желим.

Све оно што сам затекао или се појавило у време док сам још увек пречесто грешио у разликовању нокшира од остатка света било је у дечјем реду ствари смештано у фиоку "ово је одувек било ту и тако".

У витрини у ћошку, изнад фиоке са дугмадима (не-не!), налазиле су се стаклене преграде са финим чашама и шољама (не-не!), а изнад њих је била тајанствена фиока са четвртастим украсним кључем (наравно, не!). Поврх свега, безбедно ван мог домашаја, налазио се радио, савршено уклопљен, и по текстури свог дрвеног кућишта и по габариту, у отвор у витрини.

Један бивши и један садашњи гувернер су однедавно и бивши председнички кандидати.

Рик Пери, бивши гувернер Тексаса, ослањао се на стратегију да четвртастим наочарима маскира своје неславно издање "ух, заборавио сам који сам оно владин сектор планирао да елиминишем првог дана чим постанем Председник, чекајте, чекајте, ма на вр' језика ми је ... хммм ... УУУПС!" од пре четири године, али је изгледа ипак био препознат.

Скот Вокер, садашњи гувернер Висконсина, представио је свој крах, од једног од водећих кандидата до подршке од око пола процента, као лидерску вештину којом отвара пут конзервативцима. Нисам сигуран како ово функционише, али вероватно боље од његовог плана како изаћи на крај с ИСИС-ом. Наиме, кад је на питање "шта с ИСИС-ом?" одговорио да су га "жестоке борбе око синдиката и пензија учитељица у Висконсину одлично припремиле за све међународне изазове", постало је јасно да би најважнији део његовог пакленог плана био да парламент Висконсина изгласа ИСИС-ово укидање. Мада, ваљда би мало помогао и зид који је планирао да изгради према Канади.

Џон Џеј Чепмен, правник и есејиста, син председника Њујоршке берзе и прве жене чланице Извршног већа Анти-робовласничког друштва, по мајци директан потомак првог председника Врховног суда, по коме је и добио име, отац првог америчког пилотa који ће изгубити живот у Првом светском рату, био је страстан човек. Приликом политичких агитација умео је и да се потуче са неистомишљеницима. Једном је, прек, у бесу штапом премлатио младића зато што му се није допало његово опхођење према девојци с којом ће се Џон, две године касније, оженити. Његова страст није избијала само у поступцима прзнице -- покајања му нису била ништа уздржанија од грешака. Због оне туче је, гнушајући се себе и самокажњавајући се, гурнуо руку у ватру и држао је тамо толико дуго да је на крају морала бити ампутирана. О великим људима је рекао да су често у супротности са својим временом јер износе његову лаж на видело.

После 7, углавном рутинских, сати и два лета, мој је трећи лет, од Беча до Скопља, био отказан од стране авиокомпаније, Аустриан Ерлајнс. Онда сам чекао 3 сата у реду, а агент за карте се, док је делио ваучере за хотел, горко јадао "да је он требао да буде кући с породицом ЈОШ ПРЕ ДВА САТА".

Драги запослени у Аустриан Ерлајнс, извињавам се у име свих заглављених путника.

Пре кратког времена сам добио поруку од особе коју не познајем. У неколико љубазних речи каже ми да је она сада професор математике у мојој гимназији, да организују прославу поводом 50-годишњице и да би их обрадовало уколико напишем неколико редова који би били прочитани садашњим ђацима током прославе. Било шта, каже, рецимо нешто око мојих учешћа на такмичењима.

Учинио сам то са задовољством, једва око двеста речи, јер такве прилике нису за предугачке приче (то добро знам, јер су и мени некада читали свакакве глупости док сам погледом тражио Радицу по сали). Овде ћу, са мало више детаља, испричати исту причу чију сам кратку верзију послао тамо.

Питер Хилтон, деветнаестогодишњак који је прекинуо студије на другој години факултета и обрео се у тиму Алана Тјуринга у Блечли Парку, није имао брата у прекоатлантском конвоју којем је претио напад немачких подморница управо у тренутку кад је Енигма, шифра коју је немогуће разбити, напокон разбијена. Ова измишљена судбина је само једна од многих неистина и бесмислица које су убачене у причу о Алану и Енигми без икакве потребе -- баналивудизација која је сама себи сврха.

john-alan-peter

* * *