Počelo je, ako se tok nastanka grada posmatra sasvim uprošćeno i pojednostavljeno što svakako nije dobar način, ali može biti u ovoj prilici, uz korišćenje široko shvaćene slobode mišljenja u pokušaju da se pronikne u gradsko nastajanje i ono što sledi. Dakle, za ovu priliku preskačući Praoca i njegovu pećinu kao izistinski prapočetak, započelo je od nepristupačne i narogušene 

 
 

... izraz umetnički je kalirao ovde na realizmu pa zagazi ka idealizmu  ... slikarije sa napredne palete u veselim bojama šljašte optimizmom odasvud po vasceli dan i noć ... ubi se nadslikar od danonoćnog posla a onda pljusne kiša i sve namolovano spere ... nema veze, sutra će on ispočetka ...

 

 

... ovi što kažu da su opozicija, hoće da nam napakuju nasilje i neke metalne štangle za po glavi a ne vide, nerazumnici jedni, da je to doprinos kulturi, napredni umetnički performans ... nadrealistička poruka naših darovitih slikara putem grafita na košuljama ... 

 

 

 

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

 

                               

Prvi koraci pregaoca koji su gradili staništa na prapočetku Arhitekture i model po kome je nastajala nije izbrisan netragom posle svih promena epoha koje su prohujale i tokom kojih je stvoreno bezbroj gradova i u njima zdanja sa namenom svih vrsta, malih i velikih za stanovanje plebsa i prinčeva, kasarni, katedrala, elitnih naselja, parkova i svega onog što zatekosmo a nastavlja se i dalje. Arhitektura je stvarana podnoseći i noseći se sa raznim ograničenjima, uvek i sasvim u skladu sa tekućim vremenom i tada važećim uzusima. Išla je svojim iznuđenim tokom, usmerena od početka da služi pre svega potrebama i volji vladalaca, kasnije i vlasnika kapitala, trajala je prihvatajući od njih nalog koji je podrazumevao ne samo ravila već i formu i lik. Bilo je povremeno usled povećanog dotoka adrenalina kod nekih graditelja događanja gde je delo skliznulo van uobičajenog klišea, arhitekta je tragajući za novim izrazom koji je zahtevan ili dopušten od naručioca činio neke korake u sasvim nove prostore projektujući putem novogovora formu do tada neviđenu i tako se stvarao arhitektonski događaj koji je beležio uglavnom početak koračanja novom stazom ili penjanje stepenicama, posle su kazali da su to bili trenutci uspona, rušenja barijera i prodora u nove prostore mišljenja i umetnosti građenja.

 

Ovih dana ističe sedamdeset godina kako Urbanistički zavod grada Beograda postoji i traje, zove se to jubilarni trenutak kada se uobičajeno gleda na dosadašnji učinak i podseća, sebe i one okolo, na uspešne trenutke i učinjena dela. Urbanistički zavod je osnovan na inicijativu Nikole Dobrovića, posle su ga vodili respektabilni stručnjaci onog vremena, Miloš Somborski, Milutin Glavički, Aleksandar Đorđević, delali su tamo na stvaranju urbane slike Beograda arhitekte Brana Jovin, Stojan Maksimović i mnogi drugi značajni tvorci grada, smišljali su urbanu podlogu na kojoj je grad rastao i težio da bude metropola. Nacrtan je za sve te decenije Generalni plan iz 1972 godine, plan Novog Beograda, naselja Julinog brda, Konjarnik, Braće Jerković ili bolje rečeno svih naselja, auto puta sa Gazelom, pešačke zone u centru grada i sve što je izgrađeno u Beogradu proteklih sedamdeset godina. Vreme je teklo, u Urbanističkom zavodu su stvarani planovi koji su mogli da budu uz rame sa svetskim trendovima ako ne u pojedinim slučajevima i ispred njih.

 

Bez obzira na događaje tokom istorije širom planete, bilo da su od prirode ili ljudskom voljom i rukom učinjeni a koji nisu uvek bili blagonakloni prema arhitektonskim ili urbanim tvorevinama nastalim proteklih vekova neki su ipak opstajali. Sledbenici predaka su ih koristili prvobitno kao lukrativno nasleđe a onda su se dosetili da takvi kakvi su mogu biti i verodostojno svedočanstvo o uspešnoj prošlosti pa tako obezbeđuju uporište za prestiž u odnosu na druge koji nisu posedovali takovu vrstu zaostavštine. U proteklih nekoliko decenija proglašavali su pretekla zdanja iz prošlosti ali i po neki kvart iz urbane matrice kulturnim dobrom, zapaženim nasleđem stečenim od predaka i stavljali ih pod nadzor zajednice. Od skora savremenici čuvaju i imenuju kulturnim dobrom i arhitektoniku sa koje su tek skinute skele a boja se još nije osušila uz manjkavu procenu za koju je, pre svega, neophodan vremenski otklon a to svedoči da je i ovde, u nasleđe od predaka ušla marketinška potreba jer za vlasnika nekretnine je veoma važno da ona bude i imenovana kulturnim dobrom i zaštićena kao znak da je kontinuitet uspešnih istoriskih događaja održan i prestiž unapređen.

 
2018-05-21 08:31:29
Društvo| Moj grad

Divlja gradnja jeste grad ...

Đorđe Bobić RSS / 21.05.2018. u 09:31

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  61 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana