To se nije desilo juče. Traje to već godinu dve. Juče se samo 'namestio' primer. Ljudi koji žive u ovoj 'državi' nisu mogli saznati šta se dešava u ovoj zemlji. U kojoj žive, inače. Mediji su im 'pomogli' u tome. I verovatno su se neki naradili da tako bude.

 Pocelo je, pocelo.

Srbija ima talente, i ako je suditi po jutru-vece ce biti uspesno. Odlicna produkcija, mladi voditelji, sve bolji (narocito ONA-cujem pocela je u YU-info TV), sudije - e tu imam mali problemm. Tasovac briljantan-,ali ovo drugo dvoje nikako da zasijaju. Nikako da pocnu kako je i zamisljeno u originalnom formatu-dobar policajac-los policajac. Nisam siguran da je Danica Maksimovic bila najbolji izbor, neko mnogo na izgled glamurozniji bi po meni bolje pasao, neko raskosnijeg imidza. O trecem sudiji ne vredi da pricam jer je za mene anonimus, mozda u svetu muzike i

Pratim dešavanja oko izbora za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i kapiram napor Demokratske stranke da izgura svog kandidata, jer je takav trend, postavljanja svojih ljudi na svaku čuku, po sistemu gde god vidiš-napraviš-nadješ prazno mesto a ti svog partijca posadi, al ne kapiram da ne mogu da ubodu kandidata, a onolika partija, bokte. Dobro, ne razumem baš najbolje šta smeta ako

Само недељу дана уочи избора, познати политичар са насловне стране једног таблоида поручује како "живи за то да направи резултат у Србији". Ако сам га правилно схватио, ми треба да му верујемо да ће да уради нешто

Žiri novinarske nagrade "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost odlučio je da za 2011. godinu dobitnici budu novinari Dinko Gruhonjić i Ljubomir Živkov.

Novinar Dinko Gruhonjić kao šef dopisništva agencije Beta u Novom Sadu, kao predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i kao stručni saradnik na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu već godinama svojim predanim žurnalističkim angažmanom doslovno živi novinarstvo. I to novinarstvo koje uvažava visoke standarde slobode medija i novinarskog kodeksa. Takođe, u javnoj komunikaciji Dinko Gruhonjić hrabro promoviše demokratske i antifašističke stavove.

Novinar Ljubomir Živkov svojim kolumnama u magazinu "Vreme", „Blicu", kao i britkim  komentarima u "Peščaniku" lucidno i satirično ispisuje hroniku (ne)vremena, ili kako bi on rekao "saborne propasti", ne posustajući pred sve nasrtljivijom tabloidizacijom i kretenizacijom medija.

Konačno se odigrava ukrupnjavanje u srpskoj opoziciji. Istorija nas precizno i racionalno podučava da tamo gde političke organizacije centra i neposredne leve i desne okoline oko centra nemaju saradnju, pobedu odnose organizacije dalje i ekstremno daleko udesno od centra.

Pre nepuna dva meseca (26. 9. 2011.) uputio sam OTVORENO pismo Upravnom odboru RDU RTS sa zahtevom da jednu od narednih sednica održi u zgradi Radio Beograda i posebnu tačku dnevnog reda posveti stanju u našoj medijskoj kući, koja 2014. slavi veliki jubilej - 90 godina od osnivanja.

I evo, u četvrtak, 10. novembra 2011. Upravni odbor Javnog medijskog servisa Srbije baviće se stanjem u Radio Beogradu i njegovim (ne)tretmanom u okviru RTS-a. Biće to zaista izuzetna prilika da se objektivno i profesionalno razmotre svi problemi Radio Beograda, počev od lošeg stanja fono-arhive, našeg nacionalnog blaga, pa preko zastarele opreme i studija do potcenjenih kadrova, naročito honoraraca.

... "viših" moralnih normi.

Mi, deca sa sela, što ne znači da to ne rade ni mnoga ili najmnogobrojnija deca iz grada, često do granice očaja ne umemo da pokupimo sve konce dvorski-isprazne potrebe za audio-vizuelno-moralnim kočoperenjem ponekih nama dragih, cenjenih ili najdražih „vršnjaka" iz grada.

 

Al razumemo „big-picture" - balon od stana bez okućnice, životinja za uzgajanje, njive za rad i socijalnog okruženja koje ima nešto prirodniji dodir sa radom od koga živi se neminovno naduva nešto više nego seoski i podiže egzistenciju ne na viši nivo, da ne preterujem sa bockanjm, nego neminovno-alternativni na kom su opšte-vidljivije forme umetnosti, filozofiranja i razmišljanja prisutnije nego na selu.

Planet Bike je na FB-u pokrenuo foto-konkurs na kojem se glasa za najbolju fotografiju sa temom biciklizma. Daju dvadeset nagrada, a prva je bicikl, neki namnunjeni model.

Nisam uopšte nameravala da učestvujem (volim moj "krš" koji je izdržao 24.000 km i ništa mu nije i ne bih ga menjala), ali me je jedna FB prijateljica podstakla da se uključim.

Razmišljajući o njenom predlogu, sinulo mi je kako bi bilo sjajno da osvojim bicikl i onda ga poklonim nekom sirotištu, što bi bio fenomenalan početak humanitarne

i meni je muka da slušam o leševima o prebrojavanju i regrutaciji mrtvih. muka mi je od priča o grobnicama, hladnjačama, jamama, srpskim ubicama, albanskim ubicama, muka mi je od onih živih koji dopisuju cifre, od lažnih imena, od žrtava koje se šetaju po evropi dok im majke plaču na grobovima u bosni. muka mi je od raznoraznih udruženja koja se bave lovom na što veći broj mrtvi glava, nema veze čijih, muka mi je od priče o dnk i koji mrtvac je srbin a koji šiptar i koji bošnjak i kako to utvrditi ako je mrtvac recimo bio iz nekakvog jeretičkog mešovitog braka... naježim se