Nedavno sam pokušala da iskoristim jedan bogznakoji grip ove sezone, i u svoj toj muci ostavim cigarete. Za taj pokušaj na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cela dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, a moja želja za pušenjem se vraćala.

Zakopan, pa otkriven 'opasan' otpad u Obrenovcu, ist to pronađeno i na drugom mestu, crvena tečnost ispuštena u Dunav u Novom Sadu. Bački kanal izvor zaraze, najveća beogradska deponija kod Vinče gori celo prošlo leto i bukvalno guši deo Beograda... Poznanik koji redovno vozi kroz Srem svedoči da se pored puta stalno vidi dim sa mnogih od divljih i 'pitomih' đubrišta, uništavanje otpada nije regulisano, preduzetnici koji su nameravali da pokrenu pogone za uništavanje organskog otpada propali su čekajući neke dozvole, u zaštićenoj zoni se sprema gradnja luke, đubreta svuda, nasipi se ruše da bi se sagradile vikendice, preduzimački vladajući metod je 'gde god nađeš zgodno mesto ti šut baci' ...

Zamenite tenk Kosovom, dajte imena Corporate coveculjku i... eto!

Moj dragi gost je danas  hoochie coochie man

Ne ulazeći previše u odgonetanje dileme da li su GMO štetni ili ne po zdravlje, jer dokaza za štetnost izgleda da ipak nema, a neoborivih dokaza da su apsolutno bezbedni teško da ikad može biti pošto se uvek i u sve može sumnjati, čini mi se važnim da se na početku razdvoje dve stvari.

Jedna je ponašanje i uticaj velike kompanije koja se time bavi, Monsanto. Novac kojim Monsanto raspolaže je očigledno ogroman, i on mu omogućuje da vrši uticaj na vlade, na sudove, omogućuje mu da obezbedi donošenje propisa koji Monsantu idu u prilog, iako su daleko od zdravog razuma.

Moram izraziti ovde ljubomoru na jednog ovdašnjeg blogera što će dobiti dete, komata treće. Ja sam treće dete i nema većeg zakona na svetu od bivanja trećim detetom! Želeo sam i ja treće, al' jebat' ga, kasno krenuli sa kintom i nismo mogli ili hteli dalje - zašlo se u petu deceniju života već. Jedino da mi žena blagoslovi neku mladu Judejku ili beduinku Palestinku, kao Sara Avraamu što je, pa još par komata.

Promocija čišćenja Srbije na teniskom turniru Srbija open koštala je poreske obveznike oko 475.798 evra. Iznos je plaćen preduzeću „Njus vol" za izradu i postavljanje platna sa sloganom akcije, od 2. do 10. maja 2009. godine i od 1. do 9. maja 2010., piše B92

Pola miliona eura da bi obavestili  gradjane koji bleje u tenis nekim čaršafom da Srbiju treba čistiti? A ja još uvek nemam nikakav kontejner za reciklažu ispred zgrade, koja izlazi na Krunsku ulicu i Desanke Maksimović?

Nema ničeg autorskog u ovom tekstu, on je puki copy/paste odavde:

Plan detaljnog uništavanja Zvezdarske šume pred Skupštinom grada Beograda

Za četvrtak 15. decembar zakazana je sednica Skupštine grada Beograda na kojoj će se odlučivati o planu detaljnog uništavanja Zvezdarske šume.
Pred odbornicima će se naći verzija koja podrazumeva kasapljenje Zvezdarske šume probijanjem saobraćajnica i trase turističkog voza (takođe saobraćajnice koja vijuga čitavom šumom).
Javne zelene površine se smanjuju za čitavih 3,5 ha. 
Saobraćajne površine se povećavaju za 2,5 ha, a stambene površine za 1,7 ha.
U zoni javnih zelenih površina planira se 246 parking mesta.
Planirano je drastično povećanje broja zaposlenih i stanovnika sa 2.430 na 5.037.
Površina pod objektima će biti uvećana za 47.558 m2 (lepa prilika za partijski podobne preduzetnike da strpaju pare u džep). Sve ovo će dovesti do sigurnog uništenja Zvezdarske šume.

U aprilu 2011. godine javnu raspravu je prošla Studija zaštite Zvezdarske šume, koju je uradio Zavod za zaštitu prirode Republike Srbije. 
Bilo je logično da se prvo usvoji Studija zaštite pa tek onda regulacioni plan koji se odnosi na zaštićeno područje. To se međutim nije dogodilo, a Studija zaštite se u predlogu plana uopšte i ne pominje.

Svaka samoposluga u okolini nudila je odličan izbor svih vrsta sireva: domaćih austrijskih, i onih uvoznih što su stizali iz Francuske, Italije, Holandije, Nemačke i komšijske Švajcarske. Gaude, edamera, trapista i kamembera, pakovanih na najrazličitije načine i one u rinfuzu.
Feldkirh je - kad rekoh "domaćih austrijskih" a kao mesto zbivanja  -  naime gradić u Forarlbergu, najmanjoj i najzapadnijoj austrijskoj republici smešten uz samu granicu sa Lihtenštajnom i otprilike na početku doline stare Rajne koja teče do Bodenskog jezera.
No izbor svakog pravog Montafonera, gde god da se nalazi a to može da obezbedi, jeste Montafoner Sura Kees.

Da, upravo tako zvuči Montafoner Sauerkase na tom čudnom dijalektu koji je mešavina nemačkog i retromanskog, u dolini nekada divljoj a sada bajkovitom skijaškom raju, koja se pruža petnaestak kilometara uspinjući se polako od Bludenca uz Silvreta Hohalpenštrase sve do pasa na preko 2.000 metara nadmorskevisine kojim se prelazi u Tirol. 

Ali, nisam hteo o tome, bar ne sada.