Knigu 1984. čitao sam prvi put , kao obaveznu lektiru, u gimnaziji Aleksa Šantić u Mostaru.

Čujem, nisam siguran, da su gimaziji a i ulici u kojoj sam odrastao vratili ime Aleksa Šantić.

Nemam nikakav osećaj oko toga, niti moja gimnazija niti moja ulica više ne postoje.

Daklem tih davnih ranih sedamdesetih sam prvi put ćitao 1984. George-a Orwella.

Sve mi je tamo izgledalo facinatno I potpuna

О Митровдану 2018. године у слободној Србији.

Један век = 100 година = 100 генерација = 4 покољења у једној породици.

Ako pričamo o bombardovanju, ono je počelo otprilike 7 dana pre smrti moje majke. U proleće.

Otišao sam u Kinu bez nekih predubeđenja. Nisam čitao, u jeku medijskog hladnog rata između Amerike, s jedne strane, i Rusije i Kine s druge, o problemima za koje američka strana optužuje kinesku. Pre svega, sama Amerika ima problem sa predsednikom Belim Suprematistom, koji, kada bi mu svet to dozvolio, bi verovatno od svih "nesaveznika" ostavio crni ugarak umesto prostora gde ovi obitavaju. Čitao sam, vođen impresivnom ekonomskom situacijom Izraela, u knjizi Start Up Nation, kako su izraelski inženjeri i diplomate došli u Kinu početkom ovog našeg stoleća, na poziv domaćina, da istraže opcije za finansijsku saradnju sa Kinom. Prva stvar koju su gosti pitali bila je: "Ima li ovde antisemitizma?" "Anti-what?", iskreno su bili začuđeni domaćini. Nikada čuli. Izraelci su odmah raspakovali opremu i krenuli da softverizuju Kinu.

Sa nama je već ravno dve godine. Skroman, pametan i nezahtevan: Korni nas je sasvim pripitomio i osvojio. Juče, međutim, prilikom njegovog redovnog plivanja Kornijevo beživotno telo pronašli smo utopljeno, na samom dnu njegove posude za plivanje. Iako obično pliva i do pola sata - ovaj put tokom nekih petnaestak minuta dogodilo se nešto nama i dalje neshvatljivo. Odmah pošto smo ga pronašli, bez ikakvih znakova života, oklembešene glave, beživotnih udova - pristupili smo reanimaciji: veštačkom disanju, lupkanju oklopa, okretanju s glavom nadole kako bi nekako ispustili vodu iz njegovog naduvenog tela. Nekih desetak minuta prvi put je otvorio usta, a zatim ponovo klonuo. 

Хучи Кучи Мену

Ipak borba

Mali je ljudski um! Ono što se nije preživelo i ono što se nije radilo - to se ne zna. A kakve mračne sile vršljaju svetom, to mi pojedinci izvan moćnih organizacija, još manje znamo. Ko za vreme rata nije vršljao Jugoslavijom.

Kada čovek izrasta van sredine gde ima ljudi koji se bave javnim, državnim, društvenim poslovima; kada izrasta van roditeljske kuće i mesta negovanja i pažnje, on ostaje sasvim sirov. On može kao i ja što sam - da prođe kroz školu, da stekne i fakultetsku diplomu i zvanje i opet ostane sirov. Ovo, da kažem, javno, službeno, državno vaspitanje - to je nepotpuno vaspitanje. To je vaspitanje, obrazovanje, neukog sveta, sveta prosečnih shvatanja (ili u interesu vladajuće klase). Ono nije sveobuhvatno, a čak mu i elementarna istina nedostaje. Sa takvim vaspitanjem čovek ostaje naivan. Možda se i rađa da bude naivan. Ne verujem da se može nešto pouzdano reći o ovome. Ovde se, nekako radi o ljudima "s poreklom" i ljudima "bez porekla". Nekako su to ljudi iz običnog naroda (sirotinje) i ljudi iz prosvećene, stabilne (ili buržujske) sredine. To su, igrom slučaja, siromašni radnici i seljaci i imućni, bogati svet. U svakom slučaju - to su oni koji su odrastali uz trezveno domaće vaspitanje i oni koji su odrastali "na ulici". Ja sam bio siroče sa ulice! Imao jesam trezvene strica i majku. Malo sam vremena provodio sa njima. Više su na mene imali uticaja nepravda i oskudica. Siromaštvo i nepravda odvlače mladog čoveka u "levo"!

Izrastanje u jednoj i izrastanje u drugoj sredini, drugim uslovima, daje različite ljude. Tačno je da shvatanje formiraju uslovi pod kojima se živi. Ja sam izrastao na onom otvorenom polju. Bio sam meta za svaki napad i spreman da jurišam na svaku nepravdu. Takvog me je zatekao rat!

Predsednik države je krenuo u akciju obnove nacije da ne bi odumrla i odabrao je da to učini putem novčane stimulacije građanki, zaboravio je građane koji sa građankama čine porodicu gde se decu stvaraju i gde ona (deca) odrastaju da bi postali građani. Dakle, stimulacija građankama da krenu masovno na put rađanja i ponudio je pare za odluku hoće li biti ili ne biti novih beba. Generalno gledano i na prvi pogled akcija nije za odbacivanje ili neku, ovde uobičajenu, kritiku koja bi je osporila. Ipak, taj gest pored toga što su ga mnoge žene doživele sa pravom kao uvredu i poniženje deluje poput premazivanje jeftinog hleba šlagom pa se onda to nudi kao torta. Taj hleb ispod šlaga je ovde problem a iskazuje se velikom nezaposlenošću, strahom od gubljenja posla kod onih koji ga ipak imaju, primanjima koja jedva pokrivaju trošak za onaj hleb pa se o šlagu i ne misli, zdravstvena zaštita u kolapsu i teško dostupna mnogima, država koja se izmiče i zanemaruje svoje obaveze kada treba da podrži i pomogne onima koji su u problemu i onda, posle svega toga dolazi osećaj stalne nesigurnosti koji ovde preovlađuje. To se svakako ne može nadoknaditi parama iz ponude predsednikove.