Čik pogodi ko sam....

....bilo je sunčano popodne.Dosta neobično za to doba godine....iskoristio sam priliku i pošao sa svojom suprugom u šetnju novosadskim ulicama....ljudi raspoloženi...sem onih koji su se prešli u proračunu pa natrpali na sebe više nego što treba po navici.....ko im je kriv kad ne gledaju vremensku prognozu.....devojke u majčicama i kratkim suknjama su mi oduvek privlačile pažnju.....ne znam zašto...valjda zato što sam muško....

Retko kad imam priliku da šetam Novim Sadom.....obično idem kolima .....i onda nemam vremena i prilike da vidim grad onakvim kakav jeste....šaren,širokih ulica,zgrade rastu na sve strane....jednom sam umalo polomio nos jer sam bio ubeđen da iza ćoška nema ništa.....nisam ni gledao....samo sam overio fasadu čelom i uzeo otisak....nos je bio amortizer pa mi se nije utisnula u lobanju.....

...i dok sam tako sretan i širom otvorenih očiju upijao lepote svoga rodnog grada,držeci svoju lepšu i pametniju polovinu za ručicu,odjednom sam začuo vrisak......iza sebe....pa pored sebe.....pomislio sam da je neki lopov opet odradio posao ali onda sam se trgao.....jer kako sam se se okrenuo da osmotrim ko je i zašto vriskao tako sam na 20cm od sebe zatekao dva plava oka kako zure od mene.....treći vrisak me je naterao da poskočim ko jadni zec,plavi zec,jedini na svetu i zamalo da završim u naručju svoje lepše polovine....

Da zlo bude veće...ta dva oka su me pratila u stopu....sledeće što sam primetio krajičkom oka dok sam pokušavao da se otrgnem hipnotičkom pogledu koji me je netremice fokusirao su bile ruke.....kao iskusni plivači leptir stilom ruke su krenule naviše,u širokom luku ,spuštajući se ka meni i mom vratu.....verovatno sam u tom trenutku slučajnim prolaznicima izgledao kao poslednja seka persa ali instinktivna reakcija koja je usledila je bila upravo to-instinktivna.....zažmurio sam srećan što sam uspeo da se otrgnem pogledu,skupio ruke uz telo i pokušao da odgonetnem kako kornjačama sa lakoćom uspeva da uvuku glavu između ramena za razliku od mene....

Pa dobro...tih dana sam bio pod stresom i svašta mi se motalo po glavi....ali ovo nisam očekivao....zagrljaj...ne..skok pa zagrljaj...i poljubac...tačnije par komada.....na uviđaju sam kasnije priznao tačan broj ali samo iz razloga da me ne muče više .......i onda konačno nešto što sam razumeo....."Pa gdeeee si ti meeeeni? ".....Polako,za svaki slučaj još uvek sa glavom izmedju ramena sam provirio.....oči su još uvek bile tu....ali sam sada primetio i pramen smeđe kose koji je stojao između njih....bile su tu i uši.....nos.....usne,zubi....ma cela anatomija...u stvari.....lice....i to poznato.....auh...laknulo mi je za trenutak....kažem za trenutak...jer sam već u sledećoj sekundi shvatio da me druga dva oka sa prekorom fokusiraju u potiljak.....moja lepša polovina je sa blagim vragolastim osmehom u uglu usana pokušavala da izdubi rupu u mojoj lobanji i izvuče sve podatke koje sam joj do tada nesvesno sakrivao.....ispravio sam se.....osmehnuo davno izgubljenoj drugarici pa onda i mojoj životnoj saputnici....sve je u redu....niko me nije video,ništa nisam uradio,ne priznajem ovaj sud.....drugarica iz zabavišta me je za divno čudo prepoznala....iako sam nabacio bora za period od tridesetak i kusur godina....i oduševljena potrčala da mi se javi na njen svojstven nacin.....žena je bila zadovoljna objašnjenjem i spustila je gard.....moje srce je počelo normalno da radi i smršao sam jedno dve tri kile preznojavajući se tih nekoliko minuta.....i tako....ispričali smo se i izmenjali telefonske brojeve....i nastavili svaki svojim putem....

Od tada retko šetam gradom sa svojom ženom.....sada sam stariji....godine su uzele maha....a ja ne bih da me strefi srčko i da završim pre vremena....jer u međuvremenu sam stekao jos prijateljica.....ako me i vidite na ulici....pridjite polako....ili prvo posaljite pismo....da me upozorite...