Za okruglim stolom

Poštovani,

Hoću da vas pozovem na diskusiju koja će se održati u ponedeljak u 13 časova u CZKDu,

OKRUGLI STO - REGIONALNI CENTRI: ALTERNATIVNA ILI JEDINA MREŽA INTELEKTUALNE, KULTURNE I UMETNIČKE RAZMENE

NEKADA DRŽAVA SADA REGION, KAKO OD SPIN-OFF PROJEKATA DO INSTITUCIJE KULTURNI CENTAR

Razgovor će se baviti ulogom i značajem kulturnih centara u regionu osnovanih od 1990-tih do danas, odnosom novih institucija i države, načinima produkcije i konstrukcije novih institucija, odnosno kulturnim centrom kao mestom produkcije, i mestom participativnih projekata koji okupljaju veliki broj saradnika i učesnika u proizvodnim procesima.

Jednodnevni skup u dva dela:

I deo 13-16h

Učesnici:

Kuda.org/CrnaKuća, Novi Sad/Zoran Pantelić

MAMA, Zagreb/Nenad Romić

SCCA/pro.ba, Sarajevo/Asja Hafner

REX, Beograd/Katarina Živanović, v.d. direktor Muzeja istorije Jugoslavije

REX, Beograd Nebojša Milikić

Moderator: Vladimir Tupanjac

Nakon ovog, od 18h planiran je planiran i okrugli sto na temu: PRAVO NA PRODUKCIJU: Cilj razgovora je da preispita pravo na produkciju kroz razgovor sa umetnicima, teoretičarima, kulturnim producentima, izdavačima koji su se svojim radom u poslednjih petnaest godina izborili za ovo pravo.

A dozvolite i da vas ukratko obavestim o jučerašnjim izlaganjima na okruglom stolu ZA POLITIČKI ODGOVORAN DIZAJN, PREZENTACIJA I REPREZENTACIJA: PRODUKCIJA/INSTITUCIJA/KONTEKST, koja sam nažalost, slušao samo od pola, tako da sam, razumljivo, morao ponešto i da rekonstruišem.

Dragan Protić Prota: I nakon velikih zemljotresa, ostaju, osim svima vidljivih, gromkih, i one sićušne, najmanje prsline, iz kojih ponekad zaista stidljivo a ponekad samo/tek neprimetno, proviruju punačke vlati – to su nove ideje u umetnosti i dizajnu! I zato je naš rad – rad pincetom ili čačkalicom, koja malkice kao čisti oko tih vlati a malkice ipak i đubri, što samo deluje kontradiktorno a nije! Šta sam hteo ovim da kažem? Glavno je da se vlati provuku po svaku cenu, da promole glavu i otisnu se u svet i to u prenesenom smislu, ne stvarno kao Žole! Dakle, figurativno govoreći, umesto da se tamo učaure, to mogu da izvedu i ovde. Zato meni nisu potrebni ni stan ni hrana, ni pantalone na kraju krajeva, pa ni oblaci, jer ne može se dobro raditi i viljuškom i pincetom, i na zemlji i u datoj atmosferi. Umesto svega toga, potreban nam je hirurški konac kojim ćemo precizno povezati vlati u vlakna, a ova u mrežu požrtvovanja i jedne stvaralačke radosti, koja nas jedina može sakloniti od odurnih nedaća.

Žole: Ja sam evo proveo tri godine u Londonu i naučio sam da je kapitalizam bez veze. Ali ne bih trebao samo ja da idem u London da učim o tome već svi ovde prisutni treba da idu, potrebna nam je dvostruka participacija a ne mi da samo da ne učimo a vi ne samo da ne da slušate!

Hor bečkih studenata dizajna: Jeste Žole, i nas su učili tamo na akademiji da radimo zajedno! Da budemo zajedno! Ali ovde nemamo gde da se okupimo i tako budemo zajedno, nema nijednog alternativnog mesta! Mi zbog toga i patimo, melanholični smo na ovakvim razgovorima, često i ćutljivi. Ponekad nam se čini da nemamo ni slobodu govora i izražavanja. Kao umetnici a i onako... barem tako piše u našim aplikacijama.

Žole: To vam je isto u Londonu, verujte mi na reč! 

Moderatorka razgovora Nadežda Milenković: Pitala bih izokola Boruta Vilda da mu nije malo gadno da dizajnira novine kao što je Politika?

Borut: Svi znamo da je reč politika nastala od reči polis (a ko bi ga znao, možda i od reči policija), što znači grad ili u prevodu - posao, i zato sve što nas u gradu i na poslu kao dizajnere okružuje, u neku ruku i jeste dizajn a jeste i politika! Ovo se u grafičkom dizajnu zove cirkularna argumentacija.

Miljenko Dereta: ali cirkularna argumentacija može biti sasvim subverzivna! Ti si Borute naterao pisce tekstova u Politici da čitaju tekstove koje su potpisali, da bolje razumeju napisano. I meni su stvari jasnije od kada je taj novi dizajn i prelom. Ne tugujem više za onom starom dobrom Politikom, sada je i ova nova dobra!

Nadežda Milenković: A meni je stalo da pričamo o sloganima, to je moj fah! Evo, recimo moj slogan koji je obeležio godine Peščanika: “Iz šupljeg u prazno!”!. To mi je jedan od omiljenih slogana, kao i onaj Gotov je!. Čekaj, ne, pomešala sam nešto, Peščanik nije gotov!

Neko iz publike: Razgovor je besmislen!

Nadežda: Ajde da pričamo viceve?

Borka Pavićević se sita narazgovarala sa mikrofonom, za šta publika nije pokazivala interesovanje, pa iskreno govoreći, ni vaš izveštač: (Jedna od njenih agilnijih rečenica popela se mrtva ladna među publiku i nastavila tamo da razmišlja o svojoj uzburkanosti.) Mislim zato da je u redu da ovde citiram jedan drugi svoj izveštaj, o Borkinom govoru kao dramaturškoj formi, jer je, iako pre napisan sa stanovišta kulturnih studija, i kao takav (sasvim) delimično odgovarajući jučerašnjem, zaista neprofesionalno zaboravljenom izdanju: ...

“Zauzvrat, prihvatio sam da pomognem njegovoj NGO Stanica (iz Prištine, nap. izv.), oko transkripta govora jedne osobe iz Beograda, koja je nastupila na nekoj prethodnoj ovdašnjoj konferenciji... kao: "ja ću lakše da razumem šta priča". Ma, ti Albanci, ne samo da se prave da ne znaju srpski, nego sad ne znaju ni engleski kad ga pričaju Srbi i Srpkinje. Stavivši slušalice na uši i bacivši se na dobrovoljni rad za Kosovo, čuo sam isprepucale glasove Borke Pavićević... jedan glas je zaključivao, drugi predskazivao, treći definisao... tri različite stvari... a u jednoj istoj rečenici... njeni tekstovi u Danasu - privatni/javni arhiv rastrojene misleće delatnosti - pravi su melem za čitaoca u poređenju sa raštrkanim meandrima njenog govora... pa još na engleskom, tom hudom donatorskom jeziku koji obavezuje na strah od preciznosti i želju za dopadljivošću... i tako... još mi sada reci kako da ja ustvari pišem zapisnik o svemu ovome, o slici-pošiljci i borbi sa audio-Borkom? A pitam se kako li je to tek bilo da se vidi?!?! Ona, u odeždi starešine manastira, u Prištini, u Stanici – Kapelici...

(O tome odakle je ovaj izveštaj i o čemu je sve govorio, možda u nekom sledećem blogu).

Borka Beograd, juče u CZKD, bila je u manje starešinskoj odeždi a u podjednako otmenoj svađi sa gramatikom i sintaksom. Ali je pošteno rekla: moje govno – moja odgovornost! I ponovila to tri puta, kao neku mantru. (Zato su se valjda i ostale njene rečenice razmilele po publici - da traže onu odbeglu i zabludelu. Kada su se sve ponovo okupile, nadalje u diskusiji, moglo se zaključiti da one ipak održavaju određene međusobne veze, jer recimo i kada jedna rečenica pretiče drugu ili treću, i dalje sve ostaju u nekoj vrsti grupe, dinamičke celine, poput maratonaca na početku trke).

Prota Dragan Protić:

Oslušnimo boje sad:

Žuta – Sunce! Crna – H(l)ad!

Izgled zna mu skoro svak,

A posao?

O-ho-ho,

- malo ko!

Ima l’ zube? Ima l’ svlak?

Il’ je samo panker jak??

Hej, pa to je daždevnjak!!!

Prota Dragan Protić: Ne zamerite...

Žole: Uzmimo sada London Skuul Ovikonomiks, bio sam tamo baš na jednom predavanju za studente iz trećeg sveta, ne znam zašto. Predavanje nikako da počne, čekali smo i čekali. I onda, na katedru se nekako popelo - nikad ne biste pogodili - jedno bodljikavo prase! Znam da zvuči idiotski, ali ipak je to London (svakakve su se živine oni navukli od kojegde!). I da vidite, svi se ućutali, niko ni da pisne. Meni je odmah delovalo namešteno, ali šta ću, ćutim i gledam. Prase se okrenulo oko sebe, malo osluškivalo žamor i nagađanja u sali i, kad se već tu našlo, stalo da gleda svoja posla. Malo je šuškalo po papirima, a malo gledalo podozrivo preko ivice katedre i mrdalo bodljama. Onda je leglo pod mikrofone i uspavljivalo se, prijateljski žmirkajući na studentariju. I malo po malo, samo čuješ neki zvuk, kao kad se pokvari tranzistor pa krči. Ili je prase krkljalo u snu ili su se bodlje trljale o mikrofone, ne znam tačno. Upišavanje...

Glas iz nebesa: Interaktivna nastava, školarina – 5000 funti!

Žole: Naravno, sve sam to samo sanjao, ali mislim da je dobra priča za našu temu. Jer kako da čovek zna je li bodljikavo prase zaista i prase, mislim, ko bi ga znao šta se zaista krije ispod tih bodlji?

Borka Beograd: Dizajn ne nudi sve pogodnosti poniranja u suštinu. Ako je predstava dobra, ona je dizajn po sebi, dizajn je dakle sama predstava a ne nekakav plakat. Ako je prase bodljikavo, to je predstava a ne prase! Sada, na ovoj dodeli nagrade, Nj. V. Kraljica mi je diskretno rekla: “Gredaj svoja posla i jonda kad ih nemas Bolka! U mezuvremenu ce se neshto vech deziti!” I kako sad to da se dizajnira, da se “odradi”?!?! To ne može da se odradi, vekovna mudrost je mudrost, njoj ne treba nikakav dizajn!

Nune se samo smeškao i treptao pod jakim svetlom, blagosiljajući nove aktivističke naraštaje.

Novi aktivistički naraštaji u oblasti dizajna (hor bečkih studenata): Ko smo, gde smo? Gde li su alternativna mesta i dešavanja? I gde je uopšte alternativa? Nema je ni na karti grada! Ako nije obeležena, kako da je nađemo i upražnjavamo? I mi smo izgubljena generacija!

Miljenko Dereta je zaključio skup rečima: sve je ovo tako duhovito i čilo, vidim novi optimizam na horizontu, pogotovo što se danas u Knez Mihajlovoj pokazalo da demokratske snage nisu tako krhke kao što su možda izgledale. Nakon trijumfa slavne 2000ite, dočekali smo ponovo taj dan kad će negativci biti isprebijani na ulici, tako da ovi mladi ljudi u publici, junaci preloma i prese, jesu možda i jedna svetla prethodnica omladinskog preduzetništva u deljenju pravde.

(APLAUZ)