Portret umetnika u mladosti i Harms

Ovih dana je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada imalo dupli program gostovanja u Nišu: „Ja ili neko drugi" i „Lepotica Linejna", i u obe je noseće uloge imao Boris Isaković koji je pre nekih 18 godina na niškom Yu festu (uz moju organizatorsku pomoć) glumio Stivena Dedalusa u „Portretu umetnika u mladosti" Džejmsa Džojsa, Ričarda III u istomenom Šekspirovom komadu, Frondoza u „Fuente ovehuni" Lope De Vege, Nepoznatog (u tandemu sa Mirsadom Tukom) u Krležinom „Kristiforu Kolumbu", Don Huan Tenorija u „Seviljskom zavodniku i kamenom gostu" Tirsa De Moline, kao i par godina kasnije Ivana Ivanoviča u mom poslednjom rediteljskom iskustvu u „Jelizaveti" kontraverznog Daniela Ivanoviča Harmsa (nestao u Sibiru u Staljinovom disciplinovanju pisaca 1942. godine)..
Boris je i tada kao i sada sjajno vladao scenom (tada je, doduše, mnogo bolje „vladao" i kilogramima) i nagoveštavao sve silne nagrade koje će dobiti: od Sterijine do „Raše Plaovića", podjednako izluđujući reditelje (od Kokana Mladenovića do Saše Gabrića) pitanjima u stilu: „A zašto baš to sada treba da tako kažem ili uradim. Nama je Boro Drašković (u čijoj je klasi Boris završio glumu - prim. aut.) govorio da odbijamo glumački zadatak ako ne postoje valjani razlozi za to"!
Monolog Džojsovog Stivena Dedalusa mu je davao za pravo: „Neću da služim ničemu u šta više ne verujem, bilo da se zove moj dom, moja otadžbina, ili moja crkva. Hoću da pokušam da se izrazim u bilo kom obliku življenja ili umetnosti, što je moguće slobodnije i potpunije...".
„Lepotica Linejna" me je posebno zanimala jer je Boris pored glumačkog zadatka preuzeo i odgovornost reditelja. I dobro je to uradio, s lakoćom uspostavljajući saradnju sa glumcima i prateći precizna uputstva pisca.
Moje rediteljske muke iz saradnje sa Borisom bile su direktna posledica apsurdnosti teksta zlosrećnog Harmsa. Spretno sam odradio dramatizaciju, spajajući naizgled nespojive Harmsove tekstove, prebacujući radnju u današnjicu sa namerom da premijera bude na napuštenim vojnim vozilima autoremontnog preduzeća, uz živu podršku jazz benda, hora i kamernog orkestra. Boris Isaković, Mirsad Tuka, Tanja Kecman i par glumaca niškog Narodnog pozorišta (od kojih Dragoljub Marković nije više među živima) oduševljeno su prihvatili postulate avangardnog teatra, sa zadovoljstvom se blesaveći u apusrdnim situacijama Harmsovih junaka. Boris i Mirsad su islednički maltretirali naivnu Jelizavetu zajedno sa mamicom i taticom. Zatim bi se uloge okrenule.
Boris je stoički podnosio moj rediteljski instinkt sve do završnih scena. A onda se pobunio Boro Drašković u njemu i nije prihvatio glumački zadatak - da ga šamara lično Duško Dugouško. Uzalud sam pokušavao da mu objasnim da frustracije svih islednika potiču iz detinjstva i da element sadizma u nas ugrađuju vragolasti junaci crtanih filmova.
Boris  je napustio probe, a ja nisam imao adekvatnu alternaciju da do kraja ispričam priču o totalitarizmu jer nije imao ko da odvede glavnu junakinju u ničim zasluženi zatvor.
Kako je tanka linija između pozorišne iluzije i stvarnog života - tih dana su po mene zaista došli islednici iz realnog života, tako da predstava nikada nije završena.
Kao i u dramama apsurda, posle par meseci su mi se izvinili da je sve bila greška i da oni nisu bili nadležni. I naravno, da mogu uredno da naplatim od države svoje apsurdno odležano iskustvo.
Rešio sam da ne tražim alternaciju za lik Borisa Isakovića i arhiviram moje rediteljsko izazivanje sudbine izborom teksta.
Borisu sam, ovih dana, na press konferenciji u Niškom kulturnom centru poklonio primerak monografije sa kritikama predstava svih izdanja pozorišnih Yu festova u Nišu. Oduševile su ga fotografije njegovih prvih uloga, uz žaljenje što sada nema vremena da kao nekad u pauzi odemo na basket. Basketu nije ostao posvećen kao pozorištu. Moje aktuelne režije Nišville jazz festivala ne prati jer studiozno nadgleda radove na svom davnom započetom portretu umetnika.