SELO GORI, POČNITE SA GAŠENJEM

Горан Јевтић Фото Ж. Јовановић

Глумац Горан Јевтић тумачиће лик Салвадора Далија у представи „Хистерија или фрагменти анализе опсесивне неурозе” Терија Џонсона чија премијера се, у режији Ивана Вуковића, очекује у априлу на сцени „Студио” Југословенског драмског позоришта. Тако ће лепези занимљивих сценских јунака, од Исака Њутна, Светог Саве, Бранислава Нушића, Александра Обреновића, до Адолфа Хитлера и многих других, Јевтић додати лик – Салвадора Далија. Комад „Хистерија или фрагменти анализе опсесивне неурозе” бави се последњим данима Фројдовог живота којег у представи тумачи Младен Андрејевић.

– Дали је велики уметник. Морам да признам да ми је жао што не живим у времену када су уметници имали велику важност. Када су њихове речи могле много тога да промене. Ствари се данас некако слабо покрећу. Нема ничег тако јаког и помпезног – каже Јевтић.

Истражујући животну филозофију Салвадора Далија, наш саговорник усвојио је и нека његова начела, као рецимо: „Сликару сликај”.

– Целог живота желео сам да се бавим глумом. Да она не буде само посао на који одлазим, већ да буде и моја филозофија, начин живљења и мишљења. Дали је, поред тога, човек који не припада много стварности. То је, чини ми се, нешто што имам и ја у себи. Никада нисам много припадао стварности. Први пут када сам направио паузу од годину дана у позоришту, срео сам се са стварношћу и схватио колико је грозна и колико јој не припадам. Имам право да у тој стварности не учествујем више него што ми прија. Имам своју стварност, истину, начела по којима се водим.

И поред тога што би се могло рећи да је Горан Јевтић тек ушао у зрело глумачко доба, иза себе има чак 39 остварених позоришних представа. Занимљиво је и његово виђење актуелног позоришног, уметничког тренутка:

– Уметност више нема снагу. Исцрпила се, изгубила. Постоји много људи из прошлих времена који се још увек грчевито боре за своје позиције, упуштају се у теме које не разумеју, једноставно њихова филозофија живљења више није оно што нас је Шекспир у „Хамлету” учио да би позориште требало да буде „летопис овог времена”. Људи, уметници, истрошили су се на погрешним странама. Годинама се излазило на улице због нечијег доласка на власт. Уметници не би смели превише да се баве стварима које их се не тичу. Морају да задрже снагу! Мислим да људи који се тренутно баве културом лоше раде свој посао. Сви се баве глобалном друштвеном политиком. Али се, зато, нико не бави рапидним пропадањем Музеја савременe уметности, Народног музеја, проблемима које има Иван Тасовац у Београдској филхармонији – каже Горан Јевтић.

Иако стални члан позоришта „Бошко Буха”, београдска публика га из вечери у вече гледа на различитим сценама београдских позоришта. О актуелном репертоару, Јевтић каже:

– Имамо сцену која је бенигна, која се никога не тиче. Морамо да правимо добре, важне и велике представе које нас се тичу. Које говоре о времену у којем живимо, које морају да покрену лавину питања. Југословенско драмско позориште на сцени „Ступица” имало је занимљивих представа, али зато на Великој сцени „Љуба Тадић” није имало значајних остварења. Атеље 212 у овом тренутку још увек није избацио велику, важну, квалитетну представу. Битеф театар је потпуно упропашћен већ годинама. Недопустиво је да дотирана београдска позоришта јуре комерцијалне успехе. Дужност београдских позоришта јесте да публици пруже озбиљан уметнички квалитет, а не да по сваку цену на благајнама доказују да имају добар репертоар. Благајна не доказује ништа. Уметност и њена рефлексија на стварност и публику може да докаже значај онога што постављамо, а то колико је карата продато по оним или овим ценама не мора нужно да буде никакав показатељ нашег квалитета.

Немојте више, додаје Горан Јевтић, да ми говорите о 5. октобру и проневереним револуцијама. Цео мој живот је проневерена револуција. Да ли је могуће да нико нема петљу, ни снагу да каже: чекајте, па није све лоше проистекло од Милошевића. То је било пре десет година. Ни у 2000-им није урађено ништа вредно на пољу културе. Изволите: прозовите демократе, либерале, квазисрпске демократе. Прозовите их именом и презименом. Они седе у влади, у скупштини, кажите ко су ти људи. Бавите се њима.

Графит „Филозофија паланке” који је, случајно или не, освануо на фасади Атељеа 212 у тренутку премијерног извођења мјузикла „Коса” подстакао је Горана Јевтића на горко размишљање.

– Мислим да се то односило на глобалну културну слику овога града и земље. Овде су људи толико уплашени, не буне се. И не говоре!

Нужно је изаћи изван институција, јер је у њима почео да влада принцип једног газде који одлучује о свему. Ми смо се звали и социјалистичка земља, па су наше социјалистичке вође живеле у вилама на Дедињу. Фидел Кастро ће за себе да каже да је комуниста, а живи као неприкосновени краљ овога света. Демократија којом се зове Америка ће да гуши све што је побуна и реч против ње, ако треба и ратовима, а у исто време ће отварати судове. Стиче се утисак да ни нашег градоначелника Драгана Ђиласа не интересује култура. Једне назива овим или оним именима, друге расељава како он хоће. Морам да признам да ми је било тужно да видим председника Тадића на снимању серије „Село гори, а баба се чешља”, с обзиром на то да га никада нисам видео у позоришту на некој представи.

Зашто толика и таква огорченост, питали смо Горана Јевтића који је био познат по ведром, здравом осмеху:

– Укинули су ми простор деловања слободе. Интервјуе не користим за своју афирмацију, већ да саопштим оно што мисле моји пријатељи, колеге, и многи грађани ове земље, а немају прилику да то искажу. Имам довољно година да верујем у себе, и довољно достојанства да подигнем глас кад ме нешто боли. Крајње је време да кад село гори неко то почне, коначно, да гаси.