Kameno More

 

Na put ka "moru" smo krenuli kasno popodne. Zadimljenu beogradsku policijsku stanicu u kojoj se čekalo na pasoš, zamenila je zaptivena Lada Niva, teško natovarena speleološkom i kamperskom opremom, gomilom hrane i četiri vesela pećinara. Zbijeni na samo 3 sedišta, za narednih desetak dana smo prevalili skoro 1500 kilometara, od kojih otprilike trećinu po retko posećivanom kamenjaru u zaledju Bokokotorskog zaliva, izmedu Grahova i Risna, tražeći jame i pećine. 

 

 

Kao i uvek, da bi izbegli uobičajenu smor-vožnju do mora, odabrali smo manje turističku rutu, vodjeni interesovanjem za neobična mesta i redje posećivane prirodne lepote kojima obe naše zemlje obiluju. Overivši jedan od boljih kamiondžijskih restorana na Ibarskoj magistrali, pozdravili smo se sa njom nešto pre Užica. Uz pomoć odlične GPS mape ovog područja, i Ladinog pogona na četiri točka, prešli smo preko Zlatibora držeći se zaraslih šumarskih puteve, koji vrludaju podno Čigota. Svratili smo u selo Sirogojno i obišli vrlo lep muzej na otvorenom, koji se sastojao od velikog broja modela starih srpskih kuća prekrivenih krovovima od škriljca, i kompletne prateće opreme za obavljanje starih i zaboravljenih zanata. Vešto smo zaobišli grozno pošabanjenu turističku zamku zvanu "Zlatibor", što bi svakom preporučili da uradi.

 

 

 

 

 

 

U potpunom miru i tišini kampovali smo na livadici ispred uklete Tošine banje. Nadrealnu tvorevinu je poslednjih četvrt veka svog života pokušao da podigne čudesni starac Toša Lazović. Zgrada, koja pomalo podseća na Danvers State Insane Asylum, sa ogrominim betonskm flašama koje se uzdižu na krovovima, je nazalost ostala nedovršena. Kao i pansion, bazeni sa termalnom vodom, mostovi nad veštačkim slapovima i još trista nekih čuda koje je Toša imao u svojoj viziji zabačenog lečilišta ugnježdenog u veoma lepoj dolini, koju preseca rečica sa lekovitom vodom. Do banje je izgradio i oko kilomatar puta, koji je danas potpuno propao i zaboravljen zarastao u zlatiborskoj prašumi. Mesto je toliko retko posećivano, da je ostalo vrlo čisto i zgodno za podizanje šatora, barem onima koji do njega znaju da dodju, pošto putokaza odavno više nema.

 

 

Idućeg dana smo šacnuli komercijalnu Stopića pećinu i na kraju se prošetali duž fenomenalnih  vodopada Gostilje, koje lokalna turistička organizacija, napokon shvativši šta ih hlebom hrani, drži u izvanredno uredjenom stanju. 

 

 

 

Da bi izbegli nepodnošljivu saobraćajnu gužvu u kanjonu Morače, nastalu zbog radova na putu zgodno otpočetih u sred turističke sezone, iskusno smo se preko Nove Varoši i Prijepolja prebacili u Crnu goru i zavrnuli odmah na zapad, ka Pljevlji. Pri tome smo bili gotovo jedino vozilo na putu i sanjivi carinici na obe strane granice su nas pomalo u čudu gledali, ne pitajući ništa. Plaćena ekološka taksa će, nadamo se, biti utrošena na uklanjanje ogromne zapaljene deponije smeća na prilazu u ovaj, i inače teško zagadjeni, rudarski gradić na obodu površinskog kopa. 

 

Potom smo preprečili preko Djurdjevića Tare, Durmitora, Šavnika i Nikšića, pa se starim putem preko Vilusa i Grahova spustili u Risan i konačno dobacili do Kotora, u bazu smeštenu u našoj kući na moru.  

 

 

 

Ceo ovaj put je veoma interesantan za vožnju, jer prikazuje jednu malo drugačiju Crnu Goru, dosta različitu od one koju mi, paradajz-turisti iz Srbije obično imamo prilike da vidimo. To je takva jedna veličanstvena vukojebina, sa prelepom prirodom koja varira od gusto pošumljenih planina tipičnih recimo za istočnu Bosnu, pa do golog primorskog krša, proizvoda hroničnog nedostatka sveže vode. Kilometri lošeg puta su isečeni kroz surov krševiti planinski pejzaž i povezuju zaboravljene varošice tipa Šavnika ili Vilusa, u kojima vreme stoji negde tamo u pedesetim godinama prošlog veka, kada ih je nesrećnim spletom okolnosti zaobišla socijalistička industrijalizacija.

 

Staga ne treba da vas iznenade krave bez čobana, koje na svakoj drugoj krivini blokiraju put, ili konjanici bez glave, koji u mrkloj noći umeju da prokaskaju pored vas, ako ste stali pored puta da se malo odmorite.  

 

 

Od impresije teške zabiti i sveopšte jedne zapuštenosti, odvojiće vas nacionalni parkovi Durmitor i Tara. U razvoj je očigledno uloženo dosta novca, i ova mesta sada privlače značajan broj turista kojima čvarenje na krcatim plažama Budve ili Bečića ne pričinjava zadovoljstvo. Nažalost, u Žabljaku, koji predstavlja kapiju durmitorskog masiva, već se oseća slična stvar kao na našem Zlatiboru. Tzv. "privatno preduzetništvo" se otelo kontroli i sada Žabljak liči na budvansku rivijeru, ili centar Zlatibora, potpuno haotično razvijen, sa kafanama praktično u svakoj kući, iz kojih trešti crnogorska karaoke turbofolk muzika, i osim prilike za besomučno krkanje ne nudi gotovo nikakav sadržaj. Durmitor i reka Tara zaslužuju poseban blog i posvetićemo im više pažnje nekom drugom prilikom.

 

 

Nekoliko mesta na ovom putu ćemo pominuti, jer će ih retki putnici, ako uopšte krenu ovuda, verovatno zaobići. Legendarni komandant Sava Kovačević, je 13. Jula 1941. artiljerijskim napadom na vojne instalacije italijanskog okupatora, u Grahovu otpočeo crnogorski ustanak protiv fašista.  Iznad ove njegove varošice podignut mu je spomenik sa koga se pruža izvanredan pogled na brda koja okružuju Grahovo i razbacane omanje zaravni, sa parčićima dragocene plodne zemlje na kojoj stanovnici gaje povrće.  

 

 

A 6 kilometara pre Grahova, kraj puta koji vodi iz pravca Nikšića nalazi se uredjeno jezerce, ogradjeno betonskom ogradom.  U tom jezeru živi endemska vrsta amfibijskog daždevljanjaka - tritona (Triturus Vulgaris, ili na crnogorskom: mali mrmoljak), koji liči na nekakvu mešavinu žabe i guštera. Do nedavno ovo jezerce je bilo lako promašiti, a sada se tamo nalazi sasvim pristojan znak. Tritone je ovoga puta bilo dosta teško uočiti, za šta je moguć krivac baštensko crevo, diskretno spušteno u jezerce, koje vodi do obližnjeg polja krtole.

 

 

Na istom ovom putu, posle Grahova, odvaja se teško uočljiv puteljak, koji kroz razbacana imanja izbija na stari austrougarski kameni put, koji krivudavo vodi na vrh brda Dvrsnik. Austrougarska imperija je u 19 veku na ovom brdu podigla moćno vojno utvrdjenje, čija je svrha bila da dalekometnom artiljerijskom vatrom iz topova velikog kalibra brani ulaz u Bokokotorski zaliv. Centralna tvrdjava okružena je sistemom pomoćnih utvrdjenja i bunkera, koji su pokrivali prilazni put. Podignut je i niz velikih kamenih rezervoara za vodu, bistjerni, tako da je u ono vreme, utvrdjenje bilo praktično neosvojivo.

 

 

 

Ovo su nažalost shvatili i vojni stratezi bivše JNA, i da bi sprečili eventualni padobranski desant potencijalnog neprijatelja, kojim bi se praktično izgubila kontrola nad Bokokotorskim zalivom, povukli su artiljerijska orudja i podigli u vazduh centralno utvrdjenje. Ipak, na ostacima glavne kupole uvrdjenja, ostalo je sasvim dovoljno materijala da se može, uz kaficu, izležavati na suncu i uživati u pogledu.

 

 

Do utvrdjenja je iz pravca Risna malo teže doći, jer je put prilično zarastao u makiju i na nekim mestima je zastrašujuće eksponiran. Tako da je samo hladnokrvni Musketar, čvrsto vezan pojasom za svoju Ladu  ("da bolje oseća teren"), u stanju da mu pridje, u mrtvoj tišina nas ostalih saputnika.   

 

 

U nastavku će biti reči o samom Kamenom moru i speleološkom delu akcije.