Nakon navrsenih 30 dana Ramazanskog posta (o ovome sam vec pisao) usledilo je Bajramsko praznovanje. Obicaj koji se po tradiciji provodi na selu, kada cela "gradska" familija ide u posetu starijima, uglavnom roditeljima koji zive tamo. Naravno da sam i ja, kao deo moje nove porodice, bio pozvan na najveci muslimanski praznik. Nisam se puno dvoumio, odmah sam pristao jer mi je zelja videti manje urbanije predele ove zemlje, pogotovo nakon njihovog opisa sela koji je u sred dzungle. Ali, da bih se osecao kao jedan od njih, morao sam da pribegnem kupovini nacionalne nosnje. To ne bi bio nikakav problem da sam kojih 20-ak centimetara nizi, ovako - namucili se i ja, i prodavacica i vrata garderobe koja su se otvarala i zatvarala i sama pitajuci se dokle vise mogu da izdrze moja presvlacenja. Uvidevsi da cu bukvalno ostati kratkih rukava uzeo sam poslednju varijantu svilenkaste tkanine maslinasto/zlatne boje sa posebnom radoscu sto sam kupio svoju prvu ikada nosnju neke zemlje. Po celom gradu, na svakom cosku, banderi i prodavnici sljaste sarene sijalice i zuto/zelene trake uz neizostavne Bajramske pesme ciju sam melodiju cak i ja do sada naucio. Posto je Bajram ove godine padao u subotu, uzeo sam slobodan petak ne bi li na selo dosli dan pred praznovanje. Jastuk pod misku, u rancu presvlaka i na vesalici nosnja - vise mi nista nije cudno ovde da probam, pa ni takav da prodjem mojom ulicom do kuce mi Malajaca gde se uveliko odvija spremanje za put. Uz praznicne pesme i vijugav put vreme brzo promice i dolazimo nadomak Lilinog sela zvanog Grik.
Posto se jos danas posti svracamo do restorana pred sam ulazak u selo da bih ja jeo, jer mi govore da do vecere nema nista za jelo. Kazaljke tek sto su pokazivale 11h nisu obecavale pun stomak samo posle jedne porcije piletine i rize, tako da se natovih jos jednom za svaki slucaj. Kroz usi sam osecao da ce mi izaci sva hrana, ali sam se tesio da su to zalihe koje ce moje telo svariti do vecere. Kako se priblizavamo kuci jedne od njenih tetki (a ima ih bogami...nisam do sada uspeo da ih nabrojim), saznajem da za moj dolazak niko nije obavesten sto me dovodi u malo neprijatnu situaciju, jer sam ocekivao da ce vec svi brujiti o meni. Ovo mi je jos cudnije palo, jer niko od njih nije "pripremljen" na moju malenkost. A, bio sam ubedjen da ih je Lili sve obavestila. Kuca od drveta, mala i okupana suncem pod hladom visokih palmi peva pesmu staru stotinama godina koju ne razumem, ali je osetim pri svakom kontaktu. Ni
okruzenje ne zaostaje da me fascinira svojim palmama, rastinjem, jezercetima i bambusima kao da je to nesto najnormalnije. Za ovo podneblje i jeste, moj je problem sto ja to ranije nisam doziveo. Ali, ne smeje mi se ni kuca sto je cudno gledam, ni palme mi ne masu podrugljivo, svi mi sire ruke kao znak dobrodoslice zeljni da mi sve objasne sto me zanima. Dok sam pogledom po drvecu i krovovima malih kuca trazio zajednicki jezik sa prirodom, shvatim da me vise nego ikada cudnih pogleda snima i tumaci. Za trenutak prekidam komunikaciju sa okruzenjem i recima "Selamat Hari Raya" zelim srecan praznik prvoj od mnogobrojnih tetki ovde koje cemo tek posetiti. Simpaticno se smeje i zahvaljuje a onda krece sa bombardovanjem Lily i Munira pitanjima o meni: odakle sam, otkud me poznaju, cime se bavim, i slicno. Posto stariji ljudi na selu zaista slabo govore engleski, imao sam stalne prevodioce pored mene, koji su se menjali od kuce do kuce koju smo posecivali. Ali za vecinu stvari mi nije bio ni potreban prevod. Ako udjemo u kucu i svi sede u turskom sedu oko poslastica, naravno da mi za "udji i sedi" ne treba prevod - svako bi se snasao. Ali nemirne mi usi, i uzbudjen mozak pa hvatam svaku rec, pokusavam da prevodim, lomim jezik, naprezem vijuge, sve to da bih uspeo bar nesto da razumem - ovo mi je prilika, medju Malajcima si Dalibore - uci! Par nekih osnovnih reci vec znam da kazem, a jos toliko da razumem, ali niposto dovoljno ni za koji vid komunikacije sa domacinima. Osmeh mi je do sada najjace i najrazumije oruzje.
Pri ulasku u svaku od kuca sam morao da se saginjem da ne udarim glavom u okvir vrata, uz naravno mali smeh domacina. Neka se ja saginjem, ali neka i njih malo boli vrat od gledanja u mene - kvit smo. Nakon ulaska i pogleda sa visine sledi spustanje u zablju perspektivu u turski sed. Smeskaju se svi pri pomisli da cu ja ovoliki da uspem u tome, ali Turcima hvala na nekim zaostavstinama, taj sed mi nikada nije bio stran. Za tren sam samo pomislio kako bi moji roditelji uspeli da sednu na pod, a pogotovo da ustanu, i u tom razmisljanju pogledam oko sebe kako dosta stariji ljudi od njih bez problema sede i ustaju sa poda. Vezba, vezba i samo vezba mislim se u sebi. Tata, mama - da pocnete sa jutarnjom gimnastikom! Ima i stol i stolice u kuci, ali je obicaj da se sedi na podu. U pocetku mi je bilo cudno, ali sam se posle par kuca vec navikao. Svo to spustanje pogleda sa visine od skoro 2 metra mi prija, mada sam i dalje najvisi dok sedim, ipak ne odudaram toliko kao kada stojim.
Unutrasnjost skoro svake kuce je ista: od poda koji skripi prekriven najrazlicitjim cilimima, preko slika Meke i Medine na zidovima i ispisma "Alah" i "Muhamed", ventilatorima na sve strane, do krova koji nesto promrlja svaki put kada malo zaduva slabasni vetar. To i nije nesto bas drugacije od nekih seoskih kuca koje sam obisao po Balkanu (uz naravno drugacije slike po zidovima - umesto Meke, tu je Tajna vecera i slicno), ali okolina je ono sto me je oborilo sa nogu. Kao da sam se nasao u sred filmova o Vijetnamu. Sve deluje isto tako, usotalom celo podneblje ovog dela sveta je takvo. Od najrazlicitjih vrsta palmi, preko rastinja koje ja ne prepoznajem, cudnih vocki, drugacijih zvukova ptica i insekata koji ovde zive, do braon i zelenih jezera i reka, ali i nekih
bistrih koje te mame da se prepustis carima iste.
Blizi se i zalazak sunca a onda kao da Balasevic diriguje i uz zvuke "Al'se nekad dobro jelo" krece igra mirisa i ukusa
sarenisa od jela. U pocetku sam i pitao sta je sta, a onda sam odustao i uz obavezno mirisanje svake posude probavao najrazlicitije djakonije ovog dela Malezije. Riza je kao osnova ishrane nezaobilazna i uz ljuto ne prestaje da me prati, a sve ostalo je nesto novo, meni nepoznato, mada sam do sada vec i saznao sta je sta, ali to i nije toliko bitno koliko osecaj kada se to nesto novo proba. Ono sto je bilo na svakoj trpezi je riza kuvana u bambusovom drvetu.
Meni licno omiljeno jelo koje sam ovde probao. Kada kazem sarenis, to i mislim, je nema koje boje se ne razlivaju po posudama i tanjirima. Kako svaka boja ima svoj ukus, jasno se dolazi do zakljucka da moj jezik nije bio u stanju da sve to prihvati i razlikuje. U nekom trenutku se samo prepustio. Sve sto je ljutkasto prestaje da bude takvo, sve sto je gorko vise nije, svi ukusi se razlazu i mesaju u jedan jedinstevni - Bajramski ukus novog sveta. Ne moram dodati da se vecera na podu, ali moram napisati da su svi osim mene umesto pribora za jelo korisitli svoje prste. To je nesto sto jednostavno nisam mogao. U redu, mogu da jedem piletinu, neki komad mesa ili ribu prstima, ali rizu, mahune ili nesto sto nije u komadu mi je nekako odbojno, i ne prija mi nimalo. Nisam naisao ni na jednu osudu kada sam trazio viljusku (bez kasike, da - za njih veoma cudno), vec na prijatan osmeh i malo cudjenje mojim (za njih) novim nacinom jedenja.
Nakon eksplozije ukusa u mojim ustima koje mi je donela vecera sledi odmor ispred kuce uz cigaretu, "go back" ili po koju vocku, kako je kome volja. Ja sam se naravno opredelio za ovo poslednje nabrojano, iako me je gledalo prilicno ljubicasto sve vreme. Sto se tice
"go back"-a, to je spoj neke ljustene vocke, nekog praha sve to zajedno istuckano i tako se zvace. Ono sto sam uspeo da saznam je da je to kod njih kao kod nas gledanje u solju posle ispijanja kafe - nesto sto se radi uz popodnevnu ii vecernju pricu. Liznuo sam malo cisto da ne bude da nisam probao, ali je bilo previse kiselkasto/gorko za moj ukus, pa sam se vratio na moju ljubicastu vocku zvanu "Zmajevo voce".
Uz muziku sa mog moblinog telefona vece se privodilo kraju i usledio je odlaza
k u jos jednu kucu Liline tetke gde cemo prespavati i psihicki se (bar ja) spremiti za sutrasnji praznik kada cu ceo dan nositi vec cuvenu nosnju. U kuci zivi njena tetka sa nemalim brojem cerki koje imaju od 18 pa sve do 30 godina, i dalje nisam siguran koliko ih je, ali znam da ih je oko desetak. Ima i po koji brat. Mislim da ne moram da opisujem taj delirijum u omladine kada su videli ko ce im spavati u kuci. Postao sam prava atrakcija i maskota. Prosto su se utrkivali ko ce da se slika sa mnom i ko ce pre da posalje sliku svom drustvu hvaleci se cudnim belcem u njihovoj kuci. Bez oca su ostale pre koju godinu, kao i bez jedne od sestri, ali je atmosfera u kuci
prilicno vesela, i cudno mirna u isto vreme, sto me je malo zacudilo s'obzirom koliko je ljudi u samo jednoj kuci sa 3 spavace sobe. Ima i jedna cerkica od jedne od sestara, cetiri joj je godine. Mislim da sam njoj bio najzanimljiviji, cak je jedno vece pokusavala satima da prica sa mnom - naravno na malajskom, i naravno veoma neuspesno. Naporan dan je iza mene, ne toliko fizicki koliko psihicki, jer je sve novo oko mene. Pitam gde cu spavati a oni mi pokazuju na pod i prostrane plahte po celoj dnevnoj sobi. Sto da ne, mislim se u sebi, daj da probam i to. Ali posle par prevrtanja sam osetio kako kukovima i ramenima i nije najprijatnije da spavaju na tvrdom i zamolim za krevet. Ustupise mi nekoliko sestara njihov, a oni se prebace na pod, tako da sam ipak usnuo na krevetu, u sobi, odvojen od svih. Ne znam kako bih i da li bih mogao da spavam u sobi sa desetak ljudi oko mene, s'obzirom da se budim na najmanji shum.
Kraj prvog dela.
Dalibor Kokic
Snimci
