Srce od dve celine

Penang

Mislim da je prelomni trenutak bio povratak u Beograd nakon godinu i po dana azijatisanja. Kada sam toliko zudeo za mojim gradom, mojim poznatim licima i zagrljajima, mojim ulicama i brezama. Nije bilo srecnije osobe na ovoj planeti dok sam sletao na Nikolu Teslu, iako promrznut jos od Minhena jer nisam sa sobom imao nista osim kratkih rukava u koferu, nista mi nije smetalo. Ni prljave ulice, automobili i zgrade, ni sumorna atmosfera na ulicama i po krosnjama drveca meni omiljenog grada - ma samo da sam se vratio, to mi je odzvanjalo glavom. Ali na ulicama ljudi kao da hodaju u svojim kovcezima unapred obeshrabreni svim i svacim. Nisam to ranije primecivao, a siguran sam da je bilo tako i pre mog odlaska. Zaista, vesela Azija je ucinila svoje, pa sam mogao drugim, manje sivim a vise zelenim ocima da sagledam sve oko sebe u mom gradu. Nije mi se svidelo, ma koliko ga voleo i bio mi najdrazi grad na celome svetu. Zato mi se povratak u Maleziju cinio sve boljim kako se priblizavao kraj mog odmora u Srbiji. Divno je bilo videti sve mi bliske ljude, familiju i porodicu, sve oci koje su mi falile, i sve ruke koje me nisu grlile u proteklih godinu i po dana, ali shvatio sam da bih usao u svoj kovceg pre vremena da sam ostao duze.

Narednih mesec dana sam proveo sa seniorima po Singapuru, Kuala Lumpuru, Penangu i Langkawiju, i sva sumornost Balkana nam je svima nestala pri sletanju u Aziju. Malo je reci koliko su bili odusevljeni sto uzivo prolaze mojim blogovima i snimcima, kao mala deca kada sa vrticem idu u posetu fabrici cokolade. To ce bolje senior u svojoj drugoj knjizi objasniti.

Nisam uspeo svariti ni moj povratak u Beograd jer sam se odmah nasao u situaciji da mesec dana organizujem svaki dan sta i kako im pokazati ovde. Nakon njihovog odlaska nisam stigao da prelistam celu situaciju u glavi a vec sam morao da otkazujem stan na Penangu i kupujem kartu za Beograd jer sam dobio posao u Rusiji koji me ceka na prolece. Kako sam odlazio sa Penanga nisam ni to uspeo da shvatim sta se desava jer sam vec u Kuala Lumpuru krenuo da se spremam za Singapur i let odande. Svaka situacija prelece onu prethodnu tako lepo i uredno da sam se ja tako zbunio i izgubio, i do sada jos ne mogu da se upristojim. Imam jos dve nedelje do odlaska iz Kuala Lumpura za Singapur, a onda let preko Saudijske Arabije do Rima pa u Beograd.

A napustanje Penanga mi je palo zaista pretesko, toliko da nisam ni shvatao koliko me je privukao k'sebi, i koliko mi nije dao da odem. Zakljucavanje vrata mog stana koji vise nije moj. Ostavljanje neverovatnih uspomena i predivnog pogleda na uvek mirno more. Voznja ulicama Penanga koje sam savladao bolje nego domacini. Pozdravljanje sa desetinama ljudi mi je najteze palo. Svi oni su imali samo sa mnom da se pozdrave, a ja sa svima njima. Knedla mi se drzala u grlu dugo, zaista dugo. Do momenta kada sam poslednji put video Penang dok sam ga ostavljao za sobom preko mosta. Istog onog mosta koji me je privukao prvog momenta kada sam presao preko njega. Sada je nebo plakalo sto se rastajemo, a ni ja nisam ostao imun. Izasla je knedla iz grla i pretvorila se u suze koje su tekle obrazima sve do puta do Kuala Lumpura. Svaka suza je bila jedno secanje, jedan dogadjaj, jedan da proveden na ovom divnom ostrvu koje me je zauvek zarobilo. Ostavio sam trag tamo, to je sigurno, ali je i Penang ostavio tragove na mom srcu koji nikada nece zarasti...

Ne bih voleo da ikada zarastu!

Dalibor Kokic

Snimci