Moje devojčice

Kad izgovorim: Moji prijatelji a žena mi uvek dobaci: Tvoje prijateljice. I ne greši, bar ne često. Spremio se ja da izađem i čujem je kako Ljilji preko telefona, verovatno na pitanje: Šta radi Mikele, odgovara: Ide da se nađe sa svojim devojčicama.

Još kao mali a bio sam mangupče i sa drugarima sam pored uobičajenih krpenjačkoloptaških aktivnosti, preduzimao i mnoge riskantne i od roditelja strogo zabranjene gluparije, dakle još kao mali, provodio sam mnogo vremena družeći se sa devojčicama. Prijalo mi je da budem s njima. Na stranu svlačenje i oblačenje lutaka, Jelečkinje barjakčinje, preskakanje konoca i svakakve već njihove igrarije u kojima sam često i sam učestvovao, kako bi vreme prolazilo i njima postajalo dosadno, e tu sam bio ja sa svojim idejama. Svašta sam izmišljao i sve ih u projekte uključivao, crtao sam im po željama, organizovao pozorište, igranje pregleda kod doktora se podrazumevalo na obostrano ushićenje, tako da se dešavalo da potpuno zaneti ne čujemo dozivanje naših majki, pozive na ručak ili večeru.

Zanimljivo je da sam i onda a i danas, vrlo lako nalazim  teme za razgovor i druženje sa devojkama, ženama, bez i trunke presije, ustručavanja ili nelagodnosti sa obe strane. Imam neograničeno poverenje u žene! Nikada u životu od njih nisam doživeo ništa ružno ako izuzmemo nekoliko sitnih pakosti zbog ljubomore. Ne, lažem! U životu mome postoje dva slučaja. Dve moje devojčice su me napustile a da mi nisu dale priliku da u razgovoru razjasnimo u čemu je problem. Jedna pre 16 godina iz blesavo mentalne konstrukcije bez ikakvog opravdanja a druga pre šest godina, takođe iz sličnih razloga uz dodatak pakosnog, što podrazumeva, neistinitog tračarenja. Glupave razloge sam saznao mnogo kasnije. Ostavile su ožiljke u mom srcu, ova druga, pogotovo. Računao sam je za rod rođeni a i ona se prema meni tako isto odnosila. I pored toga, žene su mi pouzdani partneri. Verujem im. Često se za njih kaže da su prizemne ali ja to tumačim kao rezultat njihovog praktičnog uma, njihove razumnosti, vekovne istreniranosti da se na pravi i jedini mogući način suprotstave ili reše problem koji iskrsne. Sa ženama mi nikada nije dosadno a to je neizmerno dobra i retka stvar.

Sedim sa četiri svoje devojčice u Kolarcu posle otvaranja neke izložbe. Ćućorimo skoro spojenih glava, smejemo se, jedno drugo nadgovaramo, sami sebi dovoljni, ne primećujemo nikoga oko nas. Prekida nas jedan kolega: Mogli bismo da spojimo stolove, nas je trojica, pokazuje rukom prema stolu, vas je četiri a Mikele sam... Moje devojčice ga u jedan glas odbijaju: Nama je Mikele sasvim dovoljan. Kolega se povlači, istom ga zaboravljamo, Ljubica i Nina nastavljaju tamo gde su stale. Anica mi šapuće na uvo: Pocrkaće od muke, hi, hi, hi, sitno se smejulji.

Na oproštajnoj večeri, uzgred fantastičnoj, na stolovima od jagnjećeg i jarećeg pečenja do morskih plodova, bar deset vrsta sireva, salate, Grkinja, lepa devojka, umetnica, približi mi se i kaže: Sad sam tek saznala a sve vreme smo mislile da ste Anica i ti par, žao mi je što nisam znala istinu makar deset dana ranije. Odgovaram joj: Anica i ja smo prijatelji i drugari, volimo se, razumemo i lepo nam je da smo jedno s drugim... Ona: Kažem da mi je žao što sam to saznala sada kad je već kasno ali ako budeš dolazio u Atinu, kod mene će uvek biti mesta za tebe.

Moje devojčice su Anica, Nina, Vesna, Ljilja, Ljubica, Ivona, Maida i još neke iz Beograda, iz Makedonije mi je na prvom mestu moja draga Stefanija Stefi Petrovska, iz iz Novog Sada Bo(siljka), Novog Pazara Nataša, iz Ljubljane Jelica, iz Niša Ivana, iz Gračanice Suzana....spisak je podugačak. Vesna mene zove Bata a ja nju Seka, znamo se, družimo i volimo još od daleke 1965 godine.

I ovde na B92 Blogu pronađoh, možda je bolje reći, pronađoše one mene ili najbolje, pronađosmo se moje nove devojčice i ja. Tri lepe, pametne i obrazovane žene. Sastajemo se bez ikakvih unapred utvrđenih i zacrtanih datuma i vremena, kad se zaželimo jedni drugih. Imamo i svoje mesto gde uz opušten i prijatan razgovor, kafu i nekalorične božanstvene torte umemo da provedemo i po nekoliko sati po onom: Au, ala vreme leti! A šta je to drugo, nego da nam je bilo prijatno, smejemo se, pričamo o svemu što nam padne na pamet, ne tračarimo, nema razloga. Usput i saznamo nešto novo, nešto što nismo znali... Rastajemo se radosni zbog činjenice da ćemo se uskoro opet sastati i družiti. Rekoh pre desetak dana kad bejasmo zajedno, jednoj od njih: Ko kaže da se prijatelji stiču u detinjstvu, grdno je pogrešio, evo ti našeg primera.

Možda će neko reći da je ovo panegirik ženama, pristajem ovog časa na to! Da im se, nedajbože, udvaram i dodvoravam! Ništa od toga! Nema tih Crnih Rupa, gašenja i propadanja galaksija, udara velikih asteroida o zemljinu površinu, zemljotresa i Cunamija, koji bi bili ravni nepostojanju žena na ovoj planeti! Pu, pu, pu...daleko bilo!

Da ne bih crnobelisao, imam ja i drugare. Kad se onomad sastasmo u Zori, pored mog dugogodišnjeg druga Stjepana, stekoh i dva nova sa kojima sam se na neki način sprijateljio još ranije na Blogu, Nsarskog i Antioxidanta. Tako nam je dobro išlo da je, a fajront je u 24h, Mimica rekao: Izaćićemo kad nas zajedno sa stolicama prevrnu na sto! Od starih, provereni i pravi prijatelji su mi Zdenko, Filip iz Kotora, Puco i Garo iz Podgorice, Mirko, Coha i Vlada Perić iz Beograda, Leka, Matić i Nune iz Novog Sada, Dušan iz Temerina, Kajzer iz Vranja, Rešad iz Novog Pazara, Srećko iz Gračanice...Sad kad poređah ova i ona imena gore, shvatih da sam bogat čovek!

Za sledeću sredu imam zakazan sastanak u Kolarcu sa Anicom i Ninom, zvaću i Cohu ali mi on nije siguran. Uostalom zar ne rekoh da mi je najprijatnije sa ženama?