SAVEST

Davno, u prošlom veku, u Domu sindikata na Festivalu kratkometražnog filma, gledao sam Mrlja na savjesti, film Dušana Vukotića. Da li je potrebno da napomenem notornjak da je Vukotić bio i ostao (za sada a bogami i duuuugooo za ubuduće) jedini Oskarovac sa ovdašnjih terena. Ne, neću, svi znaju za Surogat.

Elem, film Mrlja na savjesti je igrano - crtani (animirani)  film. Mislim da me sećanje ne vara, glavnu ulogu je igrao Slavko Simić. Naravno i Mrlja! Kukavni Slavko je iznalazio hiljade načina ne bi li se skrio i pobegao ali ga je uporna Mrlja uvek nalazila, lepila se za njega, crna kao zift! Trčao je i bežao Slavko ulicama i sokacima, zavaravao trag, skrivao se po podrumima, zavlačio pod jorgan, šta sve nije radio ali jok! Mrlja ga je nepogrešivo nalazila i dosadna kao muva zunzara, začičkavala se za njega.

Dakle, Slavko Simić, odnosno, lik koji je tumačio, imao je savest! Jer da je nije imao, onda bi Mrlja bila suvišna. Vukotićeva poruka je da svako ko u sebi poseduje savest a pošto niko nije bezgrešan (osim Njega), svako takođe ima makar jednu Mrlju na savesti.

Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još češce poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oči u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oči, često, bez rezerve odaju ono što nam usne poriču.
Žoze Saramago, Slepilo

Mirabo:
Ako želite da uspete u društvu, ubijte svoju savest.

Arapska narodna izreka:
Mati ubijenog spava, ali majka ubice nema mirnog sna.

Kant:
Besavesnost nije nedostatak savesti, nego sklonost da se čovek ne obazire na njen sud.

Montičeli:
Savest je kao osoba koju volimo: ako je jedanput izneverimo, više je ne možemo povratiti.

Ne činite nikad ništa što se protivi vašoj savesti, čak ako to od vas i država traži, reči su Alberta Ajnštajna.

Miraboove reči kao da si izrečene sada i ovde! Mnogi se u ovoj zemlji tako ponašaju, ubili su svoju savest (ako su je uopšte imali?) i bezobzirno već godinama pale i žare, gaze preko leševa (u bukvalnom smislu!), geslo im je: U se, na se, poda se! Posle mene Potop, misle svakodnevno mizerni, besavesni srpski Lujevi. Da je imaju, savest bi im bila crnja od okeanskotankerskoprevrnute naftne mrlje.

Ajnštajn je rekao šta je rekao ali ajd' ti odrekni poslušnost nebeskoj državi, ogroman je broj naših sunarodnika koji su se uzdajući se u savest nebeske države a zanemarujući sopstvenu savest, prihvatili puške i noža, u ne tako dalekoj prošlosti, da bi koljući, ubijajući, mučeći, paleći...svojim delom doprineli savesti nebeske države i naroda.

Budi gospodar svoje volje i sluga svoje savesti, rekao je Aristotel. Moglo bi se reći da postoji neraskidiva veza između svoje volje i svoje savesti. Jedna drugu uslovljavaju.

Griža savesti - razočaranje (conscientiae morsus) jeste žalost, suprotna veselosti, je Spinozina definicija. Dobri Baruh podrazumeva da se ima savest, jer jedino ako imamo savest, možemo imati i grižu savesti, Mrlju na Savjesti.

ELIZABETA DEKARTU
[Hag], 13. septembar [1645]
Gospodine Dekart,
Kada bi mi savest ostala zadovoljna izgovorima koje, kao lekove, nalazite za moje neznanje...

Ovo pronađoh na sajtu Aljoše Mimice. Dekartova pisma izvesnoj Elizabeti i pisma izvesne Elizabete Dekartu. Zanimljivo je da je Elizabeta svesna da izgovori koje joj ljubazni Dekart nudi kao lekove, ne mogu umiriti ili izlečiti njenu savest ma o čemu se radilo. Svi mi svakodnevno tražimo i pronalazimo brojne izgovore za svoje postupke ili nepostupke pa naravno i za ličnu nam i personalnu savest. Ali savest nije lako umiriti ili zavarati. Budna, koncentrisana, sitničava čak, oglašava se kao alarm na automobilu ako samo i pomislimo na neko malecko nepočinstvo upereno protiv bližnjih a bogami i daljnjih.

Grizodušje
Još jedan briljantni jezički izum naših dragih nam susjeda, piše Vukajlija.

Mrlja na savjesti, grižnja savesti, grizodušje, svode se na jedno: Savest je tu da nas opominje, sprečava u činjenju pogrešnosti, jer ako ih učinimo, povredićemo i sami sebe, pretvoriti sopstveni život u pakao, savest će nas na njih podsećati dok god smo živi, nema te Indulgencije koja bi nam pomogla!

Susjedi naši uvedoše u izraz DUŠU. Posledica dugotrajnog uticaja katoličanstva? Nije od važnosti. Izraz Grizodušje, vrlo precizno opisuje stanje duše koja se grize zbog učinjenog greha. A kad već spomenuh greh, setih se Njega i njegovih reči upućenih rulji koja se spremala da kamenuje prostitutku: Ko je bezgrešan, neka se prvi baci kamenom na mene! Nebitno je pitanje da li duša postoji. U religiji(ama) dakako postoji, u nauci ne ili je kao takva podvrgnuta sumnji. Setite se samo uzdaha tz običnog sveta: Boli me duša kad..., duše mi...ona/on je duševna osoba...prodao je dušu...volim te srcem i dušom... Duša = savest? Zvali mi dušu savest ili savest dušom, na isto mu se svodi. Ne čini ono što bi moglo povrediti tvoju dušu, tvoju savest. Duša, savest, nas podseća i na najminornije i davno zaboravljene grehove učinjene drugima. Za ruku ih izvodi iz mraka zaborava i posle mnoooogo godina, mučeći nas jer grešku ne možemo ispraviti ali istovremeno opominjući nas da je ne ponovimo. Svi mi smo patili ili sad ovog trenutka, patimo zbog grizodušja, griže savesti, kao posledice nepravde, ma kako i koliko ona bila za drugu osobu nevažna, koju smo namerno ili nenamerno učinili drugom. Savest, duša, su kontrolori našeg uma, naših reakcija.

Nije mi bila namera da popujem, da stvaljam prst u oko sebi ili vama, želja mi je bila da u ovo vreme bezdušja i bezavesnosti podsetim i sebe i vas da uopšte nije teško biti duševan, pozitivan, ne želeti a kamo li učiniti neko zlo, ni verbalno, drugom.