Sećarnik: Randes vous

Veći deo popodneva proveo je u kupatilu, izazivajući podsmešljive (šta  se pirkaš ko neka fufica) ili ljutite ( `oćeš da mi se vežu creva) komentare svoje braće; majka i tetka su samo značajno ćutale. Nije mu bio prvi put da izlazi sa devojkama, ali ovo..

Krenuo je pre pet. Od Neimara do Ruskog cara mu treba tri frtalja sata ali je išao polako, da ne stigne zadihan i znojav. Iako je od Moskve do Albanije detaljno proučio sve izloge, stigao je da vidi kako  velika skazaljka na satu Ratničkog doma ulazi u poslednju četvrtinu kruga. Sad mu je ostalo samo da čeka.

Radu je video u minut do šest, kako prelazi ulicu od Gece Kona ka Ruskom caru, visoku i vitku, u crnom mantilu i sa bereom na glavi, ruku pod ruku sa malo nižom i malo manje vitkom, i malo starijom ali likom vrlo sličnom gospodjom, isto u crnom mantilu ali sa malim, crnim šeširom.

“Bane, ovo je Nada, moja sestra”, rekla je Rada. “ Bane  je obećao da mi ispriča izvanredno interesantnu legendu o svojim korenima”, obratila se sestri.

“Drago mi je što ste i Vi našli vremena da čujete moju malu priču”, rekao je Bane dok je učtivo tresao ruku koju mu je Nada pružila; ono “i Vi” bi, možda, nekom iskusnom istražitelju zazvučalo kao izraz razočaranja ali Nada je ocenila da je Bane sasvim fini mladi gospodin i da mirno može da ostavi sestru u njegovom društvu. Zato se izvinila što ne može da ostane  jer ima neke obaveze a Banetovo iskreno izraženo žaljenje zbog takvog razvoja situacije se može pripisati, mirne duše, njegovom glumačkom talentu.

Zauzeli su mali sto u ćošku, daleko od podijuma za muziku, daleko od kujne, daleko od velikih stolova za kojima  su sredovečna gospoda, sa kriglama u rukama, raspravljala o uticaju Minhenskog sporazuma na budući kvalitet češkog piva; sami, za malim stolom, kao na hridi o koju se odbijaju uzvitlani talasi dvadesetog veka.

“ I, šta je bilo sa tim dedom koji otvara kapiju Vuletovom dedi?“ pitala je Rada, da prekine nezgodno ćutanje; mala, bela pahuljica šampitinog fila joj je bila na donjoj usni a  to je potpuno razbilo Banetovu koncentraciju.

„ Ah, da...”, promrmljao je, naglo se vrativši iz mašte o bliskoj budućnosti u maglovitu i, sad mu se činilo, nevažnu prošlost, „ legenda ide malo dublje u istoriju...i što dublje ide, sve je manje istorija i sve više legenda“.  Nije bio baš sasvim zadovoljan ovakvom petljavinom na početku ali je izgledalo da Rada upija svaku njegovu reč, toliko da je potpuno zaboravila na ponašanje koje se očekuje od lepo vaspitane gospodjice; iza belih zuba, izmedju nenašminkanih a ipak rumenih usana provirio je vrh jezika i uklonio sićušni trag šampite. Tišina koja je opet nastala više im nije bila neprijatna. Nisu je bili ni svesni. To je bio prvi od mnogih miliona minuta u kojima su se razumeli bez reči.

Sad, kad je u njihovom svemiru uspostavljen novi poredak, priča je krenula sama od sebe.

“ Legenda kaže da su, dok se prvi sunčev zrak odbijao od  belih  zidova grada Dubrovnika, dva konjanika projurila kroz  škripu gradske kapije i okrenula na jug, ka Kotoru, obojica gologlavi, samo sa mačevima  o pojasu. Jahač koji je prednjačio bio je izrazito visok, golobradi  mladić visokog čela, odlučnog pogleda i stisnutih usana povijenih na dole, kao da u ustima ima nešto gorko. Njegov pratilac, zaostajući za samo pola konjske dužine, bio je za  koju godinu stariji, dugog lica i sa retkom, kratkom bradicom koja nije mogla da sakrije uglove usana izvijene na gore, kao kod čoveka koji  se smeška.

Taj drugi, stariji, bio je, godinama već, verni pratilac Dušanu, sinu Stefanovom, još od onda kad je kralj Milutin, u strahu za presto, naredio da mu se prestolonaslednik oslepi i sa porodicom protera u Carigrad. I sad je, kad je Stefan kraljevao već devetu godinu a Dušan bio mladi kralj, Djordje, taj  čovek koji je izgledao kao da se stalno smeši , bio Dušanu kao senka, na korak iza njega u dvoru, na korak pored njega u boju, na čašu ispred njega u piću. A ovog poslednjeg je bilo najviše, legenda tako kaže, a kaže i da Dušan u tome nije mogao da se meri sa svojim sabratom u vinu i da je posle trećeg pehara  kraljević gubio deo svog dostojanstva a Djordje drugo dj svog imena. Posle je Dušan postao kralj a Djordje je postao Djore i kad nisu pili, prvo samo kad su bili nasamo a posle i kad nisu, i ta prisnost je Djordju donosila na dvoru više poštovanja  nego što mu je po položaju i imetku pripadalo, obzirom da nikakvog imetka nije ni stekao, sve jureći  uz kraljev skut. Ipak, za sve na dvoru je i dalje bio Djordje; kad ga je neki  velmoža oslovio sa Djore, kralj je, kroz one tanke usne stisnute na dole kao da u ustima ima nešto gorko, prosiktao tiho, kao kad švićne kratak bič: „ Je l` te neko rukopoložio da krštavaš već krštene..“? A ipak se to Djore nekako održalo kroz istoriju i nadimak je prelazio  sa kolena na koleno, ali to je već istorija a neću da Te udavim istorijom pa da sutra..“

„Ne, ne, baš me interesuje“, prekide ga Rada, stežući mu obe šake odjednom i ne puštajući ih dok mu se unosila u lice. “Baš lepo pričaš, samo, otkud oni u Dubrovniku?”

“ Često je on bio tamo, stalno je imao neke trzavice sa ocem pa se sklanjao u Dubrovnik kad  zagusti. A usput se malo i provodio, onako...momački. Možda zato nikad nije proglašen za sveca“, rekao je Bane ozbiljnim glasom ali mu je u očima opet bio onaj šeretski, zelenkasti odsjaj koji je Rada primetila prethodnog dana. Naglo mu je pustila ruke i odmakla se dok joj se crvenilo oblivalo lice. „Moram kući”, rekla je. “ Ko zna koliko je sati! Baš lepa priča ali ako stignem kasno čeka me jedna koja nije tako lepa. Pričaćeš mi ostatak sutra...”. Naglo je zastala, kao da se ugrizla za jezik. Šta mi je, kao da ga zovem na sastanak, pomislila je.

„Naravno,  sutra, jedva čekam! Ovo je samo početak..najbolje tek dolazi...“

Do njene kapije stigli su zadihani a da usput nisu progovorili gotovo ni reč. Tolika žurba da se stigne na vreme a kad su ušli u hodnik vreme je stalo.

Rada se nije šminkala ali se Nadi, koja joj je otvorila vrata, učinilo da joj sestra na usnama ima dva sloja karmina. Nije razmišljala o tome. Važno je da je stigla na vreme.