Sećarnik: Jedno veče uz gitaru

Društvo u kome se Bane kretao bilo je prilično zatvoreno i znalo se, uglavnom, od malih nogu. Roditelji su im se poznavali još od pre rata pa se to prenelo i na decu. Imao je, naravno, i drugove iz škole, Treće muške, ali oni, sem nekolicine, nisu pozivani na kućne sedeljke. Te su sedeljke bile dosta česte,  rodjendani, paterice, treći dani raznih praznika, uvek bi se našao neki povod, a povod je, često bio i da nema nikakvog povoda, ali se to sve dešavalo u njihovim stanovima i kućama, a ukućani su, koliko god bili diskretni, uvek bili tu. Zato je Radin stan, pretežno oslobodjen familije,  bio pravo božje davanje i bilo je prirodno da se društvo polako prelije u Aleksandrovu. Nisu oni tu radili ništa mnogo više nego što su inače, možda su neke devojke okusile malo duvanskog dima , kao izlet u zabranjenu zonu ili korak ka izjednačavanju sa muškarcima. A ovi su pevali malo glasnije i malo strasnije. Na jednom od tih druženja, Rada je otkrila Žiku, Banetovog brata od tetke. Upoznala ga je još na slavi, visokog, bledog i plavog ugladjenog mladića ali ga je otkrila tek kad se zapodeo razgovor o politici. Taj mladi stidljivi čovek blagog glasa odjednom se zacrveneo u licu, bujna plava kosa je počela da mu leti oko glave a iz vodnjikavo plavih očiju izbijale su iskre revolucionarnog zanosa dok je govorio o neraskidivoj vezi radnika i seljaka koja će promeniti svet.

’’Ne obaziri se na ovo što govori’’, šapnula je Ljubica, ćerka uglednog profesora Univerziteta i Akademika , zabezeknutoj Radi. ’’ Samo ćuti, ako udješ u priču, ode veče!’’ Rada je samo saučesnički klimnula glavom ali se Branko upecao, rasejani Branko koji Žiku nije ni slušao jer je po glavi vrteo neke velelepne gradjevine koje će izgraditi kad završi fakultet, ali je ono promeniti svet bilo rečeno tako jakim glasom, i u gornjem registru,  da su se gradjevine u Brankovoj glavi srušile i on je lenjo skinuo naočari, pogledao blago negde iznad Žike i rekao: „ A šta ćeš ako svet neće da se menja?“

’’A šta Ti misliš, dokle će radnici da trpe da primaju minimalne nadnice a gazde skidaju kajmak?“

„Dobro, a kako objašnjavaš to da su u kapitalizmu nadnice mnogo veće nego u komunizmu, i da radnici u kapitalizmu od tih nadnica mogu da žive a u komunizmu umiru od gladi, ako ne stignu na kazan?“

’’To za umiranje od gladi je kapitalistička propaganda a i nadnice u komunizmu će da se povećaju kad pobedi svetska revolucija. Onda višak vrednosti neće ići na oružje jer neće radnici da ratuju jedni protiv drugih, sada sav višak ode na vojsku zato što  kapitalisti hoće da uguše prvu zemlju komunizma koja će da bude primer za ostale’’.

’’Lep primer’’, sad više nije mogao da izdrži ni Bane, ’’zemlja u kojoj su stomaci prazni a logori puni.  Govoriš sve k`o onaj Šamšula a njemu se smejao ceo razred’’.

’’Ko je taj Šamšula?’’, prošaptala je Rada Banetu na uvo.

’’Dragoslav, Draža, naš drug iz razreda. Žika i ja smo sedeli u istoj klupi a taj Draža iza nas. A to Šamšula mu je nadimak koji su mu dali, i znači smetenjak’’, sad je Banetov glas milovao Radino uvo. ``Mislim da je Žika pokupio sve ove Dražine ludorije samo da bi nervirao oca. Teča-Nikola je pred rat došao u Beograd iz Pirota i počeo da se bavi trgovinom, i dobro mu je krenulo. Rat je proveo kao komordžija a kad se, posle, vratio u Beograd, trgovina mu je krenula još bolje. On je pošten, ali cicija, ni Bogu tamnjana ne bi dao. Ne znam kako je tetka-Ana, moja majka je zove Ančica, pristala da se uda za njega, takvog. Nije ni nešto mnogo lep, ali što je stariji, sve je gori. Ide po kući i zavrće sijalice a ima para, ne pitaj. I uskopistio se da Žika nastavi posao pa ga je naterao da studira ekonomiju, a Žika hteo književnost, on ti je idealista, romantična duša, čak je i pesme pisao, pitaj ga jednom da Ti pročita, obožavaće Te ako ga pohvališ. I sad, zamisli, romantični idealista treba da postane realni kapitalista. I tako, kad teča-Nikola kaže kamata, Žika mu odgovara to ćemo prvo da ukinemo kad dodjemo na vlast. A tetka samo guta valerijanu.’’

 Dok su se oni sašaptavali, Žika je odustao od revolucionarne propagande i potražio utehu u pogačicama sa sirom koje je Rada ispekla dok je čekala da se društvo okupi. Verica, jedinica bečkog apotekara koji je u Beograd došao odmah posle rata da proširi posao na novonastalu državu i više se nije vratio, započela je razgovor  o najnovijoj modi a Rada je Banetu mahnula očima i otišla u kujnu. Kad joj se Bane pridružio, počela je da govori ozbiljnim glasom:

„Nisam stigla da Ti kažem, moram sutra u Smederevo. Pisala mi Nada, Dragan hoće da se ženi’’.

’’Pa dobro, i vreme mu je, već je prešao tridesetu, neće valjda da čeka da postane pukovnik’’, počeo je Bane da daje podršku Radinom bratu koga nikad nije video.

’’Kakav, crni, pukovnik, u tome i jeste stvar, u vojsci ne možeš da se oženiš ako ti komandant ne odobri, a njemu zabranili!’’

’’Da se ženi?”, zgranuo se Bane.

’’Da se ženi tom ženom, devojkom, šta li je. Ona služi u kafani, tamo kod kasarne, i sva vojska izlazi u tu kafanu a komandant kaže da ona nije dostojna da bude oficirska žena , jer, ko zna kako je ona sve služila tu vojsku, i da Ti ne pričam dalje, razumeš valjda. A Dragan, ako je zapeo da se ženi tom ženom, da skine uniformu pa neka se ženi. I ovaj dao ostavku i dolazi kući da stupi u žandarmeriju, uniforma i državna služba je jedino što mu je zanat, šta će drugo. A mi ništa nismo znali’’.

’’Razumem ga’’, rekao je  sasvim mirno Bane. ’’ I ja bih dao ostavku, i na kraljevsku krunu, ne bih se premišljao, k`o ovaj engleski kralj, kad mi ne bi dali da se oženim Tobom’’.

Rada je pocrvenela, prišla mu bliže i nežno mu pomilovala kosu. ’’To liči na Tebe’’, rekla je tiho i prišla još bliže, ’’ i kad god me budeš pitao, reći ću Ti Da!’’

Scenu je prekinuo Vule, naglo otvorivši vrata. ’’Šta ste se zatvorili ovde, samo nešto šuškate. `ajde Bane, zagrli gitaru k`o što grliš Radu pa  nam lepo otpevaj Granadu. Evo, ja počeo i u stihovima’’, bučno se smejao. Tako je Rada, umesto poljupca, dobila pesmu.

I ne samo jednu. Bane je imao ceo repertoar šansona i kancona, i Tino Rosi bi mogao da mu pozavidi na glasu a Avgustin Lara na strasti. Pesmu je pratio akordima na gitari sa ruskim štimom, ali to ništa nije smetalo ni Santa Lučiji ni Povratku u Sorento a ni slušaocima. Pevao je lako zabačene glave, očima uprtim u beskraj, kao da stoji na visokoj hridi o koju se razbijaju sivi, zapenušani talasi dvadesetog veka. Rada je bila toliko opčinjena tim zanosom i takvim glasom da nije ni primetila ono na šta su ostali slušaoci već navikli; taj andjeoski pevač nije znao ni jedan tekst dalje od drugog stiha a ostatak pesme je popunjavao sopstvenom inspiracijom.  Samo bi neka sitna duša mogla da mu zameri što nije prešao i taj poslednji korak do savršenstva ali takvih, u tom skupu, nije bilo i pevanje bi se produžilo duboko u noć da Rajka, Brankova devojka,  koja je imala običaj da na ovakvim dugim sedeljkama dremne na dva minuta i posle nastavi kao da se ništa nije desilo, nije Branka munula laktom i rekla: „Dosta je bilo, vozi me kući, već mislim da ću pasti sa motora”. I, kad je Rajka tako povukla nogu, društvo je počelo da ustaje.

To su sve bili mladi ljudi iz kuća koje su imale poslugu, osim Žike, njegov otac nije hteo da plaća služavku za ono što može da mu radi žena besplatno, i nikom nije ni palo na pamet da pomogne oko onih grdnih tacni, čaša i piksli. Zato su se samo pogledali i slegli ramenima kad je Bane rekao da će da ostane i da da svoj doprinos sredjivanju krša.

Mora biti da je tog krša bilo baš mnogo jer se kući vratio tek pred svitanje.