Уочимо проблем па смислимо решење, направимо план како га спровести, поделе се задужења, мере се пролазни циљеви и на крају се сумира шта смо све упропастили.
Александар Вучић се после победе на изборима коју је тражио, а због које је, кад је добио, почео да се понаша као да га је неко опет преварио, решио да буде озбиљан играч. Или, бар да одаје утисак озбиљности. Једини проблем је, што по Вучићу, озбиљност изгледа подразумева непостојање прошлости. Све што се некада дешавало, све што је рекао, све што је учинио, не постоји. Ни један избор није се десио а свет настаје сутра. Не ни данас. Данас ничег нема, данас су ту само проблеми и тешкоће, па зато изгледа као да су га на силу довукли овде... да се жртвује.
Бљак.
Али ОК. Колико год мени то све било смешно, гадно, патетично, љигаво и иритирајуће истовремено, чињеница је да је 1,7 милиона људи закључило да је то најбоља опција. Идемо даље, без кукања. Елем, Вучић је решио да будућност започне Програмом.
Објавиће га свету колико сутра (тј изгледа баш сутра), али можда није касно да се мало размашемо у креативности и да напишемо неку верзију очекиваног (или жељеног), па да видимо колико се поклапа са документом који најављује егзодус из зоне беде у зону божанског светла.
Друго, после Програма потребан је Тим. И, ма колико је мало вероватно, да ће Програм бити иоле смислен у контексту реалности, спроводивости и очишћености од патетичних фраза, флоскула и узајамно искључујућих циљева, још је невероватније да ће бити окупљен Тим независних, способних, спремних да сарађују, а не да слепо слушају Беседе са Горе (која се сели у Немањину).
А Ви, како сте?
51:00