Mali Aljoša kreće na fakultet

Mali Aljoša je bio prosečan klinac nadprošečne inteligencije. Osnovnu školu je pohađao u kulturološki nedorečenom delu grada, gde su ideje plemena i klanova postojale verovatno još u periodu isušivanja močvarnih plantaža nasuprot Petrovaradina. Postojale su iste te ideje i devedesetih, samo su afričko-američka braća iz jedva dostupnih MTV spotova bila osnovni uzor. Na tom vražjem Satelitu se znalo ko su Gudran, Surovi, Žica i ostali biseri našeg kraja, kao i kada se i sa kojom opremom ide do fenserskog naselja u blizini, ili već do tradicionalno manjinskog kraja. Dok su mu drugari upasivali jakne u farmerke Aljoša je išao na ples sa drugaricama. Jednom se čak morao i potući sa nekim od momaka koji pokušavaju da uđu u krug onih-koji-mlate-bez-razloga. Pukom srećom mu je nekoliko godina karatea objasnilo da je mnogo jednostavno smiriti cverglana i od tada nikome nije smetalo njegovo plesanje. Po završetku elementarija Aljoša je otkrio novi multiverzum, centar Grada Heroja. Na isturenoj poziciji kraj pokrainske vlade nalazi se gimnazija. Istina danas je to fiskulturna sala sa gimnazijom ali nije bitno. Mnogi su mamini i tatini sinovi prošli kroz nju tako da je Aljoša bio blago autsajder. Tada je otkrio šarm. Vrlo brzo je mogao da više ne bude u školi, nego da bude, postao majstor izgovora, prva glumačka persona gimnazije, ponosni Petničan i sve tome slično. Dvehiljadite je bio Če ili Kastro gimnazije, terajući svoju reputaciju u minus u strogo pozicionom okruženju uprave škole, ali svi znamo epilog te balade. Nekog desetog oktobra, kada je naišao u školu da se raspita za probu predstave u kojoj je igrao zatekao je pano sa svojom i još nekim slikama u holu. Sa time u glavi Aljoša je završio sa srednjoškoljkama i zavrzlamama oko mature i uputio se u nove radne pobede. Kada je upisivao određeni smer na Filozofskom fakultetu verovao je da zna šta radi, kada je ušao u amfiteatar gde je njegova grupa čekala uvodno predavanje postao je siguran da zna šta radi. Istina, umalo da postane religiozan iz čiste zahvalnosti kada je shvatio da je jedan od dva i po muškarca u grupi od oko osamdeset studenata. Tada je već imao svoj mali klub sa velikim žurkama, bio mlađi saradnik Istraživačke stanice kraj Valjeva (a to je značilo mnogo lepih glavica okrenutih ka njemu), organizovao okupljanja studijske mu grupe sredom naveče u klubu koji je imao njegovo ime pored par koktela. (Ta okupljanja su mu donela bonus zahvaljujući čika Frojdovoj ideji da radi nešto slično samo malo ranije). Ukratko bio je zastavica na Mont Everestu momčenja. Kako i dolikuje, sudbina je bacila kockice, neminovnost zapisala jamb u najavi, a plavokoso devojče iz provincije ispunilo imena profesora i predmete njegovog indeksa, zauzvrat to isto plavokoso mada i plavooko devojče prihvatilo izlazak i turu po varoškim parkovima i saletlama. Mesec dana kasnije mnoge su koleginice sa blagim razočarenjem gledale kako Aljoša i Fedra dolaze zajedno na fakultet. Većinu drugara je uklonio iz misli da im ne bi porazbijao noseve kada su rekli da im se Ona ne dopada, od kuće se malko udaljio jer mu je majka rekla kako ona nije dobra za njega, na fakultetu posustao u Petnici živeo puritanske dane i sve to tako samo zbog jedne stvari. Aljoša je bio muškarac, Fedra ga je naučila šta da voli. Šest meseci kasnije Fedrine usne su se slučajno sklopile sa usnama jednog Aljošinog bivšeg drugara, malo zatim još jednog... Aljoša je otišao iz zajedničkog potkrovlja, da bi nekoliko meseci proveo gledajući bivšu zajedničku terasu i odsjaj televizora kroz šalukatre, upoznao sve varoške kafane gde muzika svira dok se boje ne rastope. Fakultet posećivao da proveri kada su rokovi ili da overi potvrdu za vojsku.

Kako svaka afektivna emocija (pogotovo one nastale iz fizisa) ima period poluraspada, par meseci kasnije mu je zaljubljeno devojče Aša pokazala da postoji život nakon života. Polako se vraćao starim kolosecima kada je pročitao davnašnji eksperiment sa miševima,  strujom i osećajem zadovoljstva i polako, polako počeo da kapira.

Naime, za one koji ne znaju, iako ih je verovatno malo, spojili su psiholozi miša na struju i dali mu mali taster koji pobuđuje osećaj zadovoljstva. Miš je vrlo brzo skontao kako se lupka šapicom po tasteru i vrlo brzo prestao da radi bilo šta sem lupkanja i pokušaja da se osmehne. Umro je gladan ali zadovoljan. Za njim još jedan i još jedan i potvrđena teza.

Tri godine kasnije Aljoša je opet na fakultetu, konačno je dao ispit koji ga je držao na mestu, ide redovno u teretanu, izlazi vikendima, organizuje svoj mali posao, uživa u stvarnosti koju donekle kreira i redovno se javlja na telefon. Jednom se tako javio oko nove godine i shvatio da Fedra još uvek ima njegov broj, on još uvek zna put ka potkrovlju, Fedra još uvek ume što ga je naučila da voli.

p.s.

Siguran sam da je prvi test miš uspeo da se osmehne pre finalnog spuštanja šapice na taster.