Detalj

Još jedan hladan dan čije delove švercujem za kompjuterom trošeći dragoceno vreme. Pre nekoliko nedelja sam skinuo dosta Balaševićevih koncerata. Upravo pokušavam da čujem koncert u Sarajevu 1998. Video klip, očigledno prebacivan sa neke jako izlizane video trake, zavija, slika je puna snega, prosto sam otišao u neko drugo vreme kada je to bilo normalno pogotovo, ako je traka često gledana na onim plejerima, redovno švercovanim iz Švabije, prodavanim ispod ruke, poznanicima. 1998. Zapitao sam se. Da, ja volim Đoletove pesme, da i ja sam čuo sve i svašta o njemu kao čoveku, dobro i loše, ali, Ambasador dobre volje. Osetio sam potrebu da posvetim neko vreme u pronalaženju podataka koji govore o njemu. Svako od nas ostavlja trag, evo jednog od tragova koje je Đorđe Balašević ostavio za sobom.

Balaševi su navek bili čestita familija...
Nit` su robijali nit` ratovali
U Novome Sadu su dokle god dopiru crkvene knjige...
U Gladnom sokaku imali su kuću sa sunčane strane,
od osamsto devedeset šeste...
Ondak su preko puta udarili temelj novoj sa šest pendžera...
Pokojni majstor Uroš je baš pek`o dudovaču,
pa mu je severni zid malo pobeg`o...
Nikad skroz, hvala bogu...
U toj kući sad sretno živi vec peta generacija...
To je nekad bila Kamberova 18...
A od rata je Jovana Cvijića 33...

Ostale su srušene dvorane u gradu u kojem sam pevao, ostale su šibice u Skenderiji, kao zvezde na nebu. Kada bih pevao, u svakoj mojoj tišini, u svakoj mojoj samoći, po tim zvezdama, znao sam gde treba, da se vratim. 1999 u Sarajevu kao završetak pesme D-mol. Nastavio je da priča, znaš šta, dolazeći ovamo, bio sam ispraćen iz Novog Sada, studenti su došli u sedam sati ujutru pred našu kuću, došao je pekar doneo je perece, moj prijatelj, doneo je i kifle za put. Došao je predsednik grada, došli su mnogi da pošalju svoju ljubav ovamo, sa nama, puno ljudi koje...ovacije...puno ljudi koji misle kao mi, koji nemaju načina da to kažu, koji su mislili na vas... Onda je snimak još malo zacvileo, slika se iskrivila, a Đole pevao samo da rata ne bude, ludila među ljudima. Taj koncert u Sarajevu bio je jedan od mnogih dobrotvornih koncerata koje je Đole napravio, ovaj je skupljao sredstva za decu nastradalu od mina. Uplakane oči prelepog smeđeg devojčurka i žvaka koja joj se mulja po ustima su nekoliko trenutaka pratili Provincijalku u kadru. Za pametnog čoveka svaki rat je izgubljen. Sarajevo, ili makar dvorana u kojoj je održano svih sat i pedeset minuta koncerta, plakala je, mnogo pre završetka koncerta, slušajući Regrutersku. Krupni kadrovi obeležavaju ovaj snimak definitivno, a odraz meseca u oku...

16.06.2001. Humanitarni koncert za opću bolnicu u Puli. Bio sam u toj areni nekoliko godina nakon Đoleta, kada se moglo otići u Hrvatsku na more, ponovo. Ne znam kako je toliko ljudi uspelo da stane tu, ali odavno sam shvatio da prostor ume sam od sebe da se raširi. Đole, već uveliko sed, pevao je Istri. Život je more, upalio je hiljade sveća u areni u Puli. Biće po Pulo mnogo plakata velikih svetskih zvezda, i tek poneki stari, da Vas podseti na kantautora iz Novog Sad... Odlazi Cirkus i laku noć Istra, i jedan transparent ispisan plavim auto lakom, Uvek ista stvar... Vojne prolaze... Ljudi ostaju... Zagreb.

05.01.1994. u Sava centru u Beogradu komentarišući koncert u Skoplju i prelaske granica Balašević je rekao  Jebešga ni u jednom trenutku se nisam tamo osećao kao stranac. Najveće aplauze i ovacije beogradska publika je uputila kada je nakon recitovanja prvih par stihova Putuj Evropo Balašević završio prstom uperenim u publiku rekavši Krivi smo mi.

Dvehiljaditu su obeležile promene. U Novom Sadu tih dana vodila nas je pesma na demonstracijama, čak i kada su taksisti pokušavali da nas izgaze dok smo obezbeđivali demonstracije, zvonio nam je Đole u glavama kada je policiji blago zanemarivala svoje dužnosti ili već zanemarivala ustav na informativnim razgovorima. Iako su pesme Sloboda-ne i Legenda o Gedi Gluperdi nastale dosta pre, svima nam je falilo to nešto. Bili smo klici, tada, u Otporu, verovali, imali želju, snagu, menjali svet. Nekoliko dana pre 5. ako me sećanje dobro služi, nekako su prokrijumčarili Đoleta na malu binu ispred gradske kuće u Novom Sadu. Bio je tu, sa nama, kratko, ali dovoljno dugo da čujemo, živeti slobodno kada ga on lično izgovori. Kada sam se 5. oktobra 2000. gušio u suzavcu ispred malih vrata podno stepenica skupštine, prvi put u životu sam čuo pozadinsku muziku.

Znam da sam pristrasan, ali... i ovo je jedan od puteva Đoleta Balaševića.