Zapišač sobnog cveća

Prebrojah da sam se selio preko 20 puta za 29 godina. U poslednjih 8 godina nisam. Većinom je to bilo samopreseljenje, bez roditelja. Srednjoškolski i studentski dani vucaranja po novosadskim sobama (sa babama), garsonjerama, jednosobnim, trosobnim stanovima, internatskim domovima, s drugarima i drugaricama, cimerima i cimerkama. Ma, preživljena svaštara sa dosta lepih, ružnih i prelepih trenutaka. Obrazovao sam se, snalazio, zajebavao, pomalo i radio, sve u svemu, životario i hrlio kroz život kao i svi.

Išao sam u medicinsku školu i bio mamin sin. Poslušan, tačan, ispeglan i radan. U trećem razredu sam putem oglasa pronašao sobu za izdavanje na Detelinari. U stanu su živeli mama i sin, i ja u svojoj sobi, odmah desno sa ulaznih vrata. On je od prvog dana bio malo čudan. Ona, onako, šta će, obična žena koja ne može da ne voli sina idiota. Pevao je, glumatao, gledao u šolju, oblačio se drugačije od svih i obožavao tračeve. Pričao je onako sa ispućenim usnama, ma, sve je nagoveštavalo da mu nije dosadno samom u životu. Bio je ljubitelj cveća. Neka travuljina u saksijetini, koja je stajala u mojoj sobi, je počela da se suši. Meni je izgledalo kao da je to normalno, da će na proleće opet procvetati. Nisam imao pojma o cveću, a nije me ni interesovalo tuđe cveće, za koje sam još na početku dobio instrukciju da ga ne smem zalivati. Bio je novembar, kiša je padala. Došao sam iz škole u petak i rečeno mi je da moram da se iselim do sutra, jer sam zapišavao cveće i ono se osušilo. Proglašen sam zapišačem cveća, tačnije, pišačem u sobnu saksiju. Da, pišao! Piškio! On me je video, kako je tvrdio! Kasnije se pojavljivao na domaćim televizijama, sa nekim svojim jeftinim ništarijama, a mene prisećao na njegove idiotluke s kojima sam, na svu sreću, kratko vreme živeo. Prespavao sam još tu noć i otišao.

Samostalno sam počeo da živim u drugom razredu srednje škole, sa 16 godina. Roditelji su se odselili na primorje, gde sam godinama preživao od juna do septembra. Ostalo vreme sam provodio učeći, i radeći sve ostalo, u Novom Sadu. Kada su se moji vratili u Novi Sad, onda sam tamo odlazio na sezonski rad, gde sam jedne godine živeo sa čak četiri žene. Skoro sve starije od mene. Sećam se da je bilo potpuno ludo.

Studentski način života ne poznaje maminu kuhinju. Kupovao sam bonove za studentsku menzu na crno, jer sam tada još išao u srednju školu. To je bilo jedno od rešenja da pojedem nešto kašikasto, čisto da ne zaboravim kako izgleda. Bio sam dete. Prošao sam i stečaj ishrane u picerijama, restoranima i hamburgerijama. Sve mi je bilo toliko dosadilo da mi je sinula ideja da se preselim u srednjoškolski internat, gde ću, kao, imati redovno skuvanu hranu, najpribližniju maminoj, a da nije ništa od prethodno nabrojanog - a dosadio mi je i samački život.

Pošto sam hteo u nevreme da se uselim u dom, prošao je upis, svi učenici su se već uselili, bilo je teško useliti se, ali, uspeo sam. Smešten sam u sportsko odeljenje doma, gde su živeli srednjoškolci sportisti, većinom fudbaleri, koji su vanredno pohađali nastavu, jer su svakodnevno odlazili na treninge u klub za koji su igrali. Tu je bilo svega osim učenja. Svuda oko mene su bili sportisti koji ni ne idu u školu, a ja idem u pretešku medicinsku, prepodne na bolničku praksu, poslepodne na nastavu u školu. Reklo bi se nespojivo, ali... Svi su imali kopačke, dresove, lopte, a ja beli mantil, košulju, pantalone i klompe. Koliko brzo sam se uklopio u sredinu, toliko brzo sam se pozdravio sa njom. Izdražao sam do kraja školske godine. Jednog dana sam na sred hodnika doma zamolio jednog dečka da skine sa sebe moju majicu jer mi je baš neki dan takva nestala iz sobe, a bila je odvratno skupa i lepa. Kurvao sam se po ženskim sobama, iako je bilo zabranjeno posećivati ženski deo posle 22 časa, gde sam se često i budio. Spuštao sam se noću niz oluk, sav izgreban odlazio na rejvove po gradu i gledao da se vratim dok ne svane, jer sam sa cimerom imao dogovor da otvori prozor kad bacim kamenčić, da mogu da se uspenjem nazad. Noću smo krali hleb iz domske kuhinje, uvodili raznorazne ljude koji nisu smeli da ulaze u dom bez odobrenja. Jednom se desio i seks u mom domskom krevetu. Došao sam tada iz škole i zatekao u svojoj sobi, u svojoj posteljini, dvoje prezgodnih mladih tela kako se neobazrivo odvaljuju od užitka, nereagujući na mene, kao da ne postojim. Kada sam zamolio ljubavnike da napuste moj pesak, Adam mi je rekao: Daj, odjebi bre, izađi, nemoj si pička, nećemo ti pojesti krevet. Zaista nisam mogao da budem pička. Jednom su cimeri hteli da me probude, ušli su u sobu, zvali su i vikali, ali sam ja prethodne noći proslavljao lepotu življenja u nekoj gradskoj kafani, i spavao k'o zaklan. Uspeli su da me iznesu na hodnik, ispred WC-a, i to zajedno sa krevetom. Na hodniku sam se probudio, a oni otišli na trening.

Bio sam našao neki simpatičan stančić na novosadskom Novom Naselju, i već prvog dana sam primetio komšinice u zgradi prekoputa. Ista spratnost, sve se vidi. Ako ne spuste roletne možeš da vidiš jesu li ispekle jaja na oko ili jedu omlet. Tada sam već uveliko pohađao studije. Non-stop neka okupljanja kod mene, žurke, drugari, zajebancija. Stalno neke devojke, glasna muzika, pijanke, taksi dolazio-odlazio - prilično primamljivo za oči dve studentkinje koje radoznalo koriste mogućnost gledanja u tuđa jaja, što sam ja već bio primetio, ali nisam zapamtio kako izgledaju. Jedne noći, izlazeći iz kafića u centru grada, startovale su me dve devojke sa diktafonom i smejući se pitale da li pristajem da me anketiraju. Onako veseo, samo što sam izašao iz kafane, uvek spreman na zez pitao sam ih za koji medij, o kakvoj anketi je reč, ali su one počele neku svoju priču: Da li imam plave bokserice sa crnim tufnama, ja kažem da imam, da li živim na Novom Naselju, ja kažem da, u broju tom i tom, ja kažem da - ukapiram da su to komšinice! Bio je to vrlo simpatičan način upoznavanja komšije, ali one ni dan-danas ne znaju da sam ja njih upoznao na možda originalniji način od njihovog, jer sam kod sebe imao očev špijunski dvogled, a i često sam zaboravljao da spustim roletne, kao i one. Mladost-ludost! Kasnije sam saznao da je u tom stanu, koji sam unajmio, bilo neko ubistvo, pre nego što sam se ja uselio. Vlasnik stana mi nije ni rekao. Babe iz komšiluka su se stalno žalile na dreku i viku - odselio sam se.

Živeo sam u centru Novog Sada, iza Zmaj Jovine gimnazije. U dvorištu se nalazi baletska škola - balerine, baletani, neka mala firma, par baba i ja. Stan je bio prostran, sa šankom, šank-stolicama, dvobračnim krevetom na kojem je mogla i peta osoba da spava. To je bilo mesto dešavanja svakojakih idijotarija kakve može da smisli samo raskalašna studentarija. Jednom mi je u sedam ujutru zazvonio telefon. Pozvala me je komšinica iz dvorišta, uplakanim, zapomažućim glasom, da dođem da joj pomognem. Navukao sam nešto nabrzaka na sebe, uplašen istrčao, i shvatio da je baba pala ispred vrata i da ne može da ustane. Vrata su bila zaključana, ona se nalazila između zida i vrata, tako da vrata nikako nisu mogla da se otvore. Ona zapomaže, ne znam da li se slomila, ne znam šta da radim. Sve se dobro završilo. U tom stanu su se i deca pravila, nevine i nevini postajali bivši, gomile su se slagale, pijandure noćivale, reke poznatih i nepoznatih mladih ljudi željnih zabave, druženja i odsustva od kuće su paradirali i ovim stanom. Nije bilo poznanika da je došao u centar grada, a da nije svratio kod mene da piški. Svakome je bilo usput, kao da ja jedini imam WC. Bila je to čajdžinica, kafeterija, spavaonica, s gustinom prolaznosti kao na autobuskoj stanici. U to vreme sam dosta vremena provodio u obližnjem kafeu, koji se nalazio na samo par minuta od stana. Atmosfera je radnim danima bila skoro ista kao i vikendom. Utorkom je bilo najbolje, ili samo meni. Često sam jutrom dolazio s nekim, retko sam, ili se ni ne sećam. Studentski život u Ulici Zlatne grede u Novom Sadu mi je u mnogome promenio mišljenje, naučio mnogim stvarima i izgradio stavove.

Ako možete da zamislite kako izgleda stan od 12 kvadratnih metara, koji ima hodnik, sobu, kuhinju i kupatilo, onda možete da pretpostavite kolika je to stančina. Tu mi je malo ko dolazio. Takoreći, nije imalo gde da se sedne. Uđem u stan, u hodniku sam, zakoračim, u sobi sam, zakoračim, u krevetu sam, zakoračim u kuhinju, ispred sudopere sam i frižidera, zakoračim u kupatilo, u maloj stojećoj kadi sam. Šporet se nalazio u hodniku. Na poslednjem spratu je živeo neki komšija, koji je u par navrata tražio šećer za kafu. Uvek mu je bilo potrebno samo malo. Samo da zašećeri. Stalno je od mene tražio, valjda zato što sam bio novi stanar u zgradi. Jednom mi je bio pukao film, i kažem mu da ću mu kupiti kilogram šećera, samo da više "ne pozajmljuje" šećer. Kasno sam shvatio da to njemu ne treba za kafu. Kuvao je čaj od maka, vrlo retko je otvarao prozore, izgledao je kao akrep, ali sam ja do tada prošao već sito i rešeto, upoznao i kurtu i murtu, tuđi životi me nisu interesovali, pa ni njegov, nisam mnogo ni obraćao pažnju, sve do dana dok mi njegova gazadarica nije zakucala na vrata. Ona je bila njegova bivša devojka, koja je otišla da živi s novim momkom, a njemu, jadnom, kako mi je pričala, ostavila stan da ima gde da preživi. Rasprodao je sve njene stvari iz stana. Nije imao kinte ni za šećer, koji mu je stalno trebao za kafu, kako je govorio, a pio je skroz gorku. Na mestima u stanu gde je poskidao slike i sklonio ormane ostale su bele fleke, a sve ostalo u stanu je bilo crno, od maka. Često mu je dolazila policija i svakojaki drugari koje sam sretao u ulazu. Sve me se nije mnogo ticalo. Sećam se dana kad smo drugar i ja doveli neke devojke iz grada i uspeli da se zabavimo u čitavih par kvadrata sobe, na jednom krevetu. Dva novonapaljena mlada para koji se nisu ni primećivali. Mladi, ludi, pijani, željni slobodnog prostora i žena, zadovoljni, bez obzira što imamo samo jedan krevet i nimalo mesta na podu. Krevet je zauzimao celu sobu. U kuhinji nije bilo mesta nizašta, o kupatilu i da ne govorim. To je bilo drugarstvo! Odselio sam se i odatle. Ne zbog komšije, već zbog prostranog stana u kojem nisam znao kako da iskoristim svih 12 kvadrata.

Nekada sam imao i cimerku, koju sam pronašao putem oglasa, jer sam hteo da vidim kako je to imati cimerku. Zamišljao sam to kao čist stan, uvek oprani sudovi, jer, mislio sam, drugačije je kad je žensko u kući. Međutim, najveće žensko u kući sam bio ja. Ona je vrlo retko dolazila u stan, spavala je u vreći na podu, jer je to obožavala. Bila je čudna, ali skroz okej. Nismo dugo bili cimeri. Probao sam, video i krenuo dalje!

Jedan od vlasnika stana koji sam unajmio je bio toliko dosadan da sam morao da mu kažem da odjebe. Toliko često je obilazio stan da sam počeo da mislim da to nije ni u kakvoj vezi sa stanom nego sa mnom. Bio je dokon, mator i toliko nesimpatičan da mu često nisam otvarao vrata. Živeo je sa mamom, par ulica od moje, bio je nastavnik, neoženjen, jedan sasvim antipatičan lik. Stalno je dolazio da proverava da li su plaćeni računi, da li su stigli novi, u kakvom stanju je stan, da li mi je crkla neka sijalica, da li sam nešto uništio u stanu, ko mi spava, ko mi dolazi, s kim se češem, itd. Jednom se desilo da sam znao da je on s vanjske strane ulaznih vrata i da osluškuje šta se radi u stanu. Namerno sam u sobi uzdisao, stenjao, vrištao, simulirajući divlji mladalački seks, prevashodno da bih se zabavio i da bih ga oterao. Ubrzo mi se sve to popelo na vrh glave i odselio sam se.

To su samo neke od situacija koje pamtim iz vremena mog tinejdžerskog života. Bilo ih je toliko da bih mogao danima pisati o njima, a neke ne bi trebalo ni da pominjem. Moj stan, a sa njim i moj život, prestali su da budu železnička stanica mnogih koje sam poznavao ili nisam, tek kada sam se jednog dana probudio i ušao u svoju kuhinju gde me je neko pitao da li sam za kafu. S obzirom na to da nisam znao ni ko je, ni kako se zove, ni šta radi tu, osim da ga je moje društvo sinoć dovuklo sa još nekim ljudima kod mene na after party, u sekundi sam odrastao i zamolio ga da napusti prostor. Tada sam shvatio da je došlo vreme da u svoj život pustim virtuelnu spremačicu i da stavim tačku na jednu mladalačku priču. Ne zbog njenog lošeg sadržaja, naprotiv, već zbog toga što više nisam imao 16 godina i trebalo je dalje da nastavim. Izdivljao sam se, izživeo, iznapijao i naprovodio. Jednostavno, da bi novo vreme moglo da dođe, staro je moralo da prođe.

O seksu gazdaricine ćerke u maminoj sobi, odmah pored moje unajmljene, koji sam pomenuo na početku teksta, ću Vam pisati ili pričati neki drugi put.