Istočnjačke religije, čemu? (VI)

                                                                      Budizam počinje i završava se sa - zenom (D. T. Suzuki)

                                                                Zen  je jedan od najdragocenijih poklona Azije svetu (A. Vots)

                                                                Kad negujemo cveće, njegov se miris upija u naše odelo (Zen)

Zen je u modi koja traje!

1. Pisanje o budizmu, jednoj od najznačajnijih istočnjačkih religija, završiću sa - zenom. Vidno interesovanje za zen pojavilo se na Zapadu krajem XIX i početkom XX veka, naročito posle Drugog svetskog rata. Tako se dogodilo da zen, jedna od petnaestak budističkih škola koje postoje u Japanu, postane veoma popularan na Zapadu, i pored toga što nije jednostavan za razumevanje. Izazov je, izgleda, baš u tome.

2. Medju mnogima koji su zaslužni za upoznavanje Zapada sa zenom, posebno ću ovde  pominjati japanskog profesora D. T. Suzukija (Daisetz Teitaro Suzuki, 1870-1966) i britanskog filozofa i pisca Alena Votsa (Alan Watts, 1915-1973).

Suzuki je bio izuzetno agilan čovek i veći deo svog dugog života (umro je u 96. godini) proveo je na Zapadu (uzgred budi rečeno, bio je oženjen sa Amerikankom). O zenu je držao brojna predavanja i pisao mnoge knjige i članke, te se, s pravom, smatra «najvećim popularizatorom zena na Zapadu». Njegove knjige «Uvod u zen», «Eseji o zenu» (u tri toma), «Zen i japanska kultura», «Zen i samuraji» i druge postale su nezaobilazno štivo za svakog Zapadnjaka koji iole pokušava da se upozna sa zenom. Nije bio filozof po vokaciji, ali se odlikovao velikom oštroumnošću i pronicljivošću onih koji su najveći deo života proveli u duhu discipline zena; s druge strane, umeo je da sa jednostavnim i poetičnim jezikom objašnjava šta zen jeste, a naročito šta nije, te da govori i piše o uticaju zena na japansku kulturu i tradiciju, kao i način življenja uopšte. Suzuki je prijateljevao sa poznatim ličnostima kao što su bili Karl Gustav Jung (on je napisao predgovor evropskom izdanju Suzukijevog «Uvoda u zen»), Erih From (sa kojim je Suzuki ko-autor knjige «Zen i psihoanaliza»), Martin Hajdeger, Karl Japsers i Arnold Tojnbi, te je, kaže se, na odredjeni način uticao na njih i na njihove stavove. Suzukijevu ličnost Herbert Rid je okarakterisao kao «spoj nevinosti deteta i svetosti sveca».  

Drugi autor koji je mnogo doprineo upoznavanju Zapada sa zenom jeste Alen Vots, koji se bavio komparativnim religijama; on je pisac, pored ostalih, veoma popularne knjige «Put zena» (The Way of Zen).

Mnoge Suzukijeve knjige, kao i navedena Votsova knjiga o zenu, prevedene su i na srpski jezik i već doživele više izdanja.

3. Mada je inicijalno zen potekao iz Indije (dhyana, na sanskritu), mnogi tvrde da je opravdano reći da je njegovo poreklo - kinesko. Naime, zen je nastao u Kini iz spoja budizma (donesenog iz Indije) i lokalnog taoizma. Medjutim, za zen u formi kakvog ga danas svet poznaje, najviše su zaslužni - Japanci (zena skoro da više i nema u Kini), pa se može reći da je zen danas strogo japanski sistem. Naime, od kako se pojavio u Japanu, u dalekom XII veku, zen je vršio sveprožimajući uticaj na japanski život i kulturu, tako da neki smatraju da danas  čovek ne može u potpunosti shvatiti japanski um ukoliko ne razume zen.

Japanska reč zen (što je iskrivljena verzija kineske reči cha'an) jeste izraz za meditaciju, premda Vots tvrdi da meditacija nije njegova glavna karakteristika, jer mnoge druge budustičke škole naglašavaju meditaciju daleko više, a znatno se razlikuju od zena.

Zen, kao svojevrsna apoteoza budizma, smatra se učenjem koje medju mnogim budističkim školama na najdirektniji način ukazuje čoveku kako da prosvetli sebe. Za razliku od drugih škola, u kojima budjenje izgleda daleko i nešto što se može dostići samo posle velikih mentalnih napora i samokontrole, zen daje osećanje da je budjenje sasvim prirodno, nešto što se može pojaviti svakog trenutka, ili - nikada.

Svoju knjigu «Uvod u zen-budizam» Suzuki počinje ovim rečima: «Da li je zen religija? On nije religija u najširem smislu kako se religije razumeju; jer u zenu nema boga kome se treba moliti, nema ceremonijalnih obreda koje treba vršiti, nema budućeg boravišta u koje odlaze mrtvi, i, kao poslednje, zen ne poznaje dušu o kojoj treba da brine neko izvan samog čoveka, a čija besmrtnost tako mnogo interesuje neke ljude. Zen je oslobodjen svih tih dogmatskih i 'religijskih' intabulacija». Naslovi nekih poglavlja te knjige («Šta je zen?», «Da li je zen nihilistički?», «Da li je zen nelogičan», «Praktičan zen», «‘Satori' ili postizanje novog pogleda na život»), umnogome govore sami za sebe.

Evo nekih (od mnogih) osobenosti zena, prema stavovima Suzukija i Votsa:

- Zen se smatra vrhuncem vaskolike budističke misli, učenjem koje može na najdirektniji i najpraktičniji način da dovede čoveka do prosvetljenja. Prosvetljenje podrazumeva oslobodjenje, a oslobodjenje nije ništa manje od slobode. (Prosvetljenje, doduše, zauzima centralno mesto u učenju svih budističkih škola, te zen tu nije izuzetak; razlika leži u samom prilazu, odnosno naglašavanju, ma šta to moglo da znači).

- Zen se zasniva na Budinom učenju značaja življenja u sadašnjem trenutku. Da se čovek ne osvrće nazad nakon što se odluči za put, odnosno zadatak koji treba da obavi.

- Od sledbenika traži da se oslobode uticaja spoljnog sveta, da koncentrišu svoje misli i osećanja na jedno, da poniru u sebe i u beskrajne dubine tajanstvenog i istinskog, mada, opet, cilj zena nije koncentracija na - nešto. Pravi cilj je videti stvari onakvim kakve one jesu i dopustiti da sve ide svojim tokom. Na taj način sve se stavlja pod kontrolu.

- Koristi intuiciju, kao put do krajnje istine, pre nego bilo kakvu intelektualizaciju. Reči nemaju stalno značenje, a i logika je često irelevantna. Učitelji zena tvrde da istina i smisao postoje izvan i nezavisno od reči. Reči mogu, ali ne moraju, da sadrže istinu. Samo prosvetljenje je izvan mogućeg opisivanja rečima. Često se ističe da nema svrhe objašnjavati nekome kakav je ukus hrane koju ta osoba nije nikad probala, osim da je eventualno motivišete da ona sama proba tu hranu. Zato učitelji zena koriste reči jedino da bi podstakli, pogurali nekoga ka prosvetljenju.

- Ne raspolaže nikakvom doktrinom ili filozofskim učenjem, nikakvim zbirom pojmova ili intelektualnih formula; on pokušava da čoveku pomogne da postigne oslobodjenje putem odredjenih, njemu svojstvenih, intuitivnih načina razumevanja. On je, istovremeno, krajnje fleksibilan kada je reč o prilagodjavanju bilo kojoj filozofskoj ili moralnoj doktrini sve dotle dok se njegovo intuitivno učenje ne dovodi u pitanje. Tako se on može naći sjedinjen s anarhizmom, komunizmom ili demokratijom, ateizmom ili idealizmom, ili s bilo kojim političkim ili ekonomskim dogmatizmom.

- Zenom se mogu baviti ljudi svih verskih ubedjenja, a da ta ubedjenja ne budu dovodjena u pitanje, jer zen, kao što je već rečeno, ne negira niti potvrdjuje postojanje Boga/bogova, pa prema tome nije ni monoteistički ni panteistički. Stoga ga mnogi smatraju primerom vrhunske ateističke spiritualnosti!

- Zen zagovara življenje u svetu u kome se čovekov um ne rukovodi osećanjima. Takvo stanje "ne-uma" ne može se postići postepenom ni dugotrajnom praksom - ono dolazi direktno i neposredno (satori, na japanskom). Medjutim, satori se razlikuje od klasičnog poimanja prosvetljenja u budizmu, jer nema veze sa izbavljenjem od "Točka radjanja i smrti" (samsara), to je pre spoznavanje nove svesti postojanja, novi intuitivni pristup bivstvu. To spoznavanje se ne može  prenositi, niti naučiti od drugog, ili iz knjiga; svaki čovek mora da ga otkrije za sebe ukoliko želi da razume zen. Satori predstavlja "raison d'etre" zena, naglašava Suzuki, stub na kome stoji zen, jer bez njega zen nije - zen.

- Označava besciljno skoncentrisavanje na samog sebe, meditaciju bez cilja, «povratak prvobitnom i čistom obliku ljudskog bića».

- Smatra, što je na liniji nekih istočnjačkih filozofskih stavova (koje racionalni um Zapadnjaka ne može lako shvatiti), da ideali mogu čoveku naneti štetu, jer ga navode da se koncentriše na to kakve bi stvari trebalo da budu, umesto na to kakve i šta one stvarno jesu. Samo razumevanje stvarnosti, što je svesnost, omogućuje čoveku da shvati sebe u svetu i svet oko sebe. A za istinsku svesnost ne postoji cilj koji treba postići. Čovek ne treba da želi da doživi svesnost - ona se doživljava ili ne doživljava. Ili - ili. 

- Dve od najopštijih izreka u zenu jesu «Vrbe su zelene a cveće crveno» i «Bambusi su pravi a borovi kvrgavi». Iskustvene činjenice prihvataju se takve kakve jesu. Zen nije nihilistički, a ni potpuno pozitivistički nastrojen. Zen bi rekao da je bambus, baš zato što je prav, deo Praznine, ili da baš zato što je deo Praznine, bambus ne može biti ništa drugo do bambus, a ne bor. Medjutim, ono što zenističke iskaze čini različitim od pukog čulnog iskustva jeste to što zenistička unutarnja spoznaja raste iz sanskritske pradžne (transcedentna mudrost), a ne iz džine (relativno znanje).

- Kaže se da praktikovanje zena nije ništa specijalno, misteriozno ili ezoterično. Nije odvojeno od sveta i svakodnevnog života. Zapravo, zen označava «povratak normalnom stanju tela i duha». A normalno stanje je ono u kome se umu pušta na volju, da deluje izvan kategorizacija i strahova, što znači «harmonizaciju sa kosmičkim sistemom ali i sa  drugima», kada um postaje manje sebičan, kada nije ograničen raznim shvatanjima, kada nije stagnantan, već je «iza misli i ne-misli». Drugim rečima, savršenstvo zena u otkrivanju čovekove sopstvene prirode kao putu ka spasenju jeste potpuno i jednostavno ljudsko. 

- Veruje se da zen predstavlja neposredan «napad na istinu», bez oslanjanja na pojmove Boga/bogova, duše i spasenja, na svete knjige, obrede i zavete. Princip zena jeste da istinu čovek ne treba da traži u drugome, pa ni u Budi, niti u Budinim govorima, nego u neposrednom uvidu i doživljaju. Kako zastupa prenošenje suštine i duha budizma neposredno, bez oslanjanja na spise, reči, shvatanja ili postupke, dogadja se u nekim zenističkim manastirima da se Budine knjige i slike, pa i njegove drvene figure, u hladnim danima koriste - za potpalu vatre, jer se polazi od toga da ne treba previše verovati pisanome i slikanome; poverenje treba imati samo u um, jer um je jači od onoga što on sam može da stvori. A poznate su reči zenističkog učitelja Lina Čiama: «Ako sretnete Budu, ubijte Budu». Takve reči mogu da zaprepaste Zapadnjaka, pripadnika biblijskih religija (judaizma, hrišćanstva i islama). Medjutim, zenističko značenje navedenih reči je drukčije, čovek treba da pokuša da shvati ono što je iza žestokih reči ove metafore. Uobičajeno tumačenje je da je budizam jedinstven u tome što Buda nikada nije rekao «Verujte u ono što ja kažem». Stoga budistička učenja ukazuju da čovek mora sam da otkriva svoj duh, da se oslobadja svakodnevne ovozemaljske zavisnosti - što znači i «da ubija Budu» u sebi, jer sa pravim prosvetljenjem sve konvencionalne kategorizacije prestaju. 

- Zen ukazuje da čovek treba da se oslobodi iluzije o traganju za dobrim bez prihvatanja neizbežne alternative zla. Eventualno pitanje izbora izmedju dobra i zla je apsurdno - jer izbora nema. Čovek treba da se trudi da postigne osećanje relativnosti, saznanje da su suprotnosti zavisne, da stoje u medjusobnom odnosu, te da su fundamentalno harmonične, jer izmedju njih faktički ne postoji istinski sukob. S tim u vezi, smatra se da insistiranje na nekom cilju - obesmišljava ga. Kada čovek teži da nešto postigne po svaku cenu, njegov duh počinje lutati, a to nije dobro. Jedan mudrac je rekao: «Ako čovek traga za Budom - gubi ga». Meditacija prestaje da bude meditacija tamo gde ima svrhe, gde ima traganja za rezultatom. Ne samo da je besmisleno da čovek odluči da žudi za nirvanom, nije prirodno ni da odluči da, recimo, vodi običan život (kako su naivne izreke koje se ponekad na Zapadu čuju u stilu: «od ponedeljka prestaću da pušim», ili «kroz dva dana počeću sa dijetom»!), jer čim je nečiji «običan» život nameran, on nije prirodan. Prava stvar jeste da čovek bude prirodan, ne trudeći se da bude takav. Spontanost, odnosno prirodnost, izuzetno se ceni u životu ljudi, umetnosti i kulturama Dalekog istoka - to je u velikoj meri i osnovno polazište zena.

-  Meditacija u zenu, u sedećem stavu, zove se zazen. Može izgledati čudno i nerazumno da jaki i pametni ljudi jednostavno satima i satima mirno sede. Zapadni mentalitet ima osećaj da su takve stvari ne samo neprirodne, već i veliki gubitak dragocenog vremena, bez obzira koliko ta disciplina bila korisna i sposobna da usadi strpljenje i unutrašnju snagu. Veruje se da, kao što se mutna voda najbolje izbistri kada se ostavi da miruje, oni koji mirno sede i «ne rade ništa» meditirajući - daju svoj doprinos jednom uzburkanom svetu.

- Vežbanje zena nije sredstvo koje vodi cilju budjenja, jer, vežba zena nije prava sve dok se na umu drži cilj. Vežbati sa ciljem na umu znači jednim okom posmatrati vežbu a  drugim - cilj, što dovodi do odsustva koncentracije, nedostatka iskrenosti.

- Zen je putovanje bez odredišta, stanje kada nema gde da se ode. U tekstovima zena ističe se da «putovati znači biti živ, a stići negde znači biti mrtav», baš kao što istočnjačka poslovica kaže: «Lepo putovati bolje je nego stići». Smisao zena nije, dakle, u postignućima, jer se svuda može stići, nego u bavljenju postignućima, odnosno u bivanju na putu. Stoga i ono što izgleda kao lutanje po lavirintu - može imati smisla. Medjutim, iako zen ne podrazumeva postojanje nekakvog «plana rada», pošto nema svrhe ni pobude, on itekako nalaže čoveku da odlučno uradi sve što ima da uradi, što znači insistiranje na marljivom fizičkom radu. (Evo jednog zenističkog stava: «Spoznaja je u delovanju. Da bi se čovek spoznao mora delovati. Nije dovoljno znati da patos treba očistiti, treba ustati u pet sati ujutru i očistiti ga»). Jer, s pravom se smatra da duboka usredsredjenost u bilo kom poslu, bilo da se radi o meditaciji ili redovnim delatnostima, vodi ka duhovnom ispunjenju, odnosno ka stanju prosvetljenosti. Naporan fizički rad i meditacije oslobadjaju um stega tela, te on (um) počinje, tek tada, da deluje spontano, odnosno prirodno.

-  Zen uči da, ako um funkcioniše bez prepreka, problemi i nedoumice se rešavaju «brzinom zvuka, odnosno brzinom varnice iz kamena», bez razmišljanja, kolebanja, biranja. A reagovanje uma s lakoćom ne samo da traži odlučno rešavanje onoga što iskrsne, već i obezbedjuje da odgovori-rezultati budu na visini.

4. Glavna mesta praktikovanja zena jesu, naravno, manastiri. U njima učitelji i učenici zajednički rade na traženju prosvetljenja, po principu majstor-šegrt. U beskonačnim dijalozima na pitanja učenika učitelji daju kratke odgovore, čiji smisao najčešće treba odgonetati kao rebuse, a većina ih ostaje - neodgonetnuta. I pitanja i odgovori često bivaju  - besmislice, ili bar tako izgleda. Primera radi, na osnovno pitanje učenika šta je zen, odgovor može biti u stilu: «Oblak na nebu i voda u bokalu». Kada učitelj pita učenika: «Vidiš li dugu na nebu?» on svakako misli na nešto sasvim drugo, nego što je obično «gledanje duge». Nije, dakle, u pitanju šta se vidi, nego kako se vidi. Na pitanje zašto je prvi patrijarh zena došao u Japan iz Kine, odgovor biva u stilu: «Čempres u dvorištu». Učenici se uče da primaju takve odgovore, da sede i razmišljaju, posmatrajući, bez ikakvog umnog angažovanja šta se oko njih dogadja. Od njih se očekuje da učiteljima prezentiraju svoje razumevanje u sažetoj, direktnoj formi. Nije prihvatljiv odgovor učenika koji nije trenutan, spontan, koji se daje s naporom razmišljanja. Naime, bilo kakvo naporno razmišljanje o pitanjima koja su često zbunjujuća i po sebi neodgovorljiva, smatra se nedostatkom «unutrašnjeg razumevanja». Odgovor mora biti kao munja, kao iskra iz kamena. Ili ga odmah ima ili ga nema. Naknadna pamet nema vrednosti, makoliko bila logična. Na mnoga pitanja (kao što su stereotipna «Kakav je bio tvoj lik pre nego što su se radili tvoji otac i majka?», «Šta se dešava sa tvojom pesnicom kada otvoriš šaku?» ili «Kakav je zvuk pljeskanja jednom rukom?») ne mogu se dati racionalni odgovori, bar ne sa stanovišta logičnih zakonitosti uma čoveka sa Zapada. Medjutim, budisti smatraju da je život više od logike i da logika mora da se prilagodjava životu da bi bila svrsishodna, a ne život logici. Tek kada se to razume mogu se shvatiti pojmovi kao «smiriti se tamo gde nema smirivanja», «prebivati tamo gde nema prebivanja» i slično. Učitelji često poučavaju i ćutanjem, ponekad i šamarom (kao vaspitnom merom), a na učenicima je da intuitivno shvate šta to znači. Nema utvrdjenih metoda koje učitelj treba da koristi da bi učenika doveo do prosvetljenja. Nekada to može biti obična primedba, nekada šamar ili udarac štapom, ali samo ako je duh učenika zreo, tako da može primiti «poslednje pogurivanje». Učitelji imaju običaj da kažu učenicima: «Ne tražite istinu, manite se prosudjivanja». Oni maju dužnost da učenicima ukazuju na njihove greške, a kada učenici odbace svoje greške oni spoznaju istinu, shvate stvarnost i njih same u njoj.

Većinu učenika zena po manastirima  čine - monasi, oni koji su napustili sve i potpuno se posvetili učenju koje bi trebalo da ih vodi kao probudjenju.

Put ka prosvetljenju, makoliko izgledao jednostavan, najčešće je dug. Nema kratkog puta, osim «za retke i odabrane». Jedna izreka kaže: «Da biste imali lep pogled, popnite se na planinski vrh i odatle pogledajte dole; da biste započeli put zena morate sići na dno mora i odatle početi hodanje pre gore». Zen nije nešto čime se ljudi mogu baviti u slobodnom vremenu. Ne može to biti hobi za - dokone. Kakvo je iskustvo poniranja u zen pokazuje ova pesma:

«Pre nego što čovek počne studirati zen, planine su planine i reke su reke.

Posle prvih spoznaja istine zena, planine nisu više planine, reke nisu više reke.

Posle prosvetljenja, planine su opet planine i reke su opet reke».

Naravno, ima mišljenja na Zapadu po kojima se ne sumnja u evidencije da zen kao sistem funkcioniše za japanskog monaha, u nekom manastiru, uz pomoć učitelja, ali su skeptični da bi mogao celovito da funkcioniše za one van manastira, a naročito ne veruju da je to moguće u spoju sa duhom čoveka na Zapadu; umesto da dovede do prosvetljenja mogao bi Zapadnjaka dovesti do ludila - upozoravaju oni.

5. Na pitanje kako se čovek oseća kada doživi budjenje (satori) Suzuki odgovara: «To je običan, svakodnevan doživljaj, samo par centimetara iznad zemlje; dopuštanje umu da radi na miru donosi čudesno osećanje da se hoda po vetru, koje se javlja kada se um oslobodi». Vots je još konkretniji u objašnjenju: «Satori zapravo označava iznenadni i inutitivni način vidjenja stvari, bez obzira da li je to prisećanje zaboravljenog imena ili shvatanje najduboljih principa budizma. Čovek traga i traga, ali ne nalazi. Kada digne ruke od svega, odgovor dolazi sam po sebi. Tako, mogu da se jave mnoge prilike za satori tokom treninga, veliki i mali satori, a rešavanje mnogih koana ne zavisi od ničeg mnogo senzacionalnijeg od vrste 'trika' kojim se shvata zenistički način postupanja sa budističkim principima».

6. Medju poznavaocima zena često se postavljalo pitanje opravdanosti bliske veze izmedju zena i ratništva u Japanu. S tim u vezi, Suzuki svoju knjigu «Zen i samuraji» počinje ovim rečima:

«Na prvi pogled može izgledati čudno da je zen na bilo koji način bio blizak duhu ratničkih klasa u Japanu. Ma koji oblik budizam uzimao u različitim zemljama u kojima se pojavio, on je religija saosećanja i u svojoj raznolikoj istoriji nije nikad imao veze s ratničkim aktivnostima. Kako je onda došlo do toga da zen bude borbeni duh japanskog ratnika? U Japanu, zen je od početka svoje istorije bio povezan sa životom samuraja. Iako ih on nikada nije aktivno navodio da obavljaju svoju nasilnu službu, on ih je pasivno podržavao onda kada bi je oni, iz bilo kog razloga, ipak obavljali. Zen ih je podržavao na dva načina - moralno i filozofski. Moralno, zato što je zen religija koja nas uči da se ne osvrćemo unazad nakon što smo se odlučili za jedan put, a filozofski zato što on ima nepristrasan stav prema životu i smrti. Ovo ne-okretanje nazad, u krajnjoj liniji, posledica je filozofskog ubedjenja. Medjutim, s obzirom da predstavlja religiju volje, zen na duh samuraja pre deluje moralno nego filozofski. Sa stanovišta filozofije, zen podržava intuiciju nasuprot intelektualizaciji, jer je intuicija neposredniji put do Istine. Prema tome, u zenu postoji mnogo toga što je i u moralnom i u filozofskom pogledu privlačno za ratničke klase. S obzirom da je ratnički um - a to je jedna od suštinskih osobina borca - srazmerno jednostavan i uopšte nije sklon da se predaje filozofiranju, on pronalazi srodan duh u zenu. Ovo je verovatno jedan od glavnih razloga postojanja bliske veze izmedju zena i samuraja».

A malo kasnije, Suzuki kaže: «Mi, u Japanu, imamo sledeću izreku: Tendai je za carsku porodicu, šingon ze plemstvo, zen za ratnički stalež, a djodo za mase». Ova izreka dobro karakteriše sve važnije budističke sekte u Japanu. Tendai i šingun bogati su s ritualizmom i njihove se ceremonije obavljaju u najpomnije razradjenom i najpompeznijem stilu koji odgovara ukusu prefinjenih staleža. Djodo se, prirodno, više obraća plebejskim zahtevima usled jednostavnosti svoje vere i učenja. Pored svoje direktne metode dostizanja konačne vere - zen je religija snage volje, a snaga volje je ono što je preko potrebno ratnicima, mada ona mora biti prosvetljena intuicijom». 

7. Moj omiljeni japanski pisac, Jukio Mišima, u svom romanu «Zlatni paviljon», pomenuo je ovaj, mnogo poznati zenistički koan (zagonetna priča, najčešće razgovor, čijim se razrešenjem postiže prosvetljenje):

«Jednoga dana, kada su svi monasi izašli da kose travu, u nekom smirenom planinskom hramu, pojavilo se jedno mače. Sve je obuzela radoznalost, pa su jurili mače na sve strane dok ga nisu uhvatili. I tako je oko njega nastala svadja izmedju monaha Istočne dvorane i monaha Zapadne dvorane hrama. Dve grupe su se prepirale oko toga čije će mezimče biti mače. Videvši to, otac Nansen je uhvatio mače za kožu na vratu i, prislonivši mu srp na vrat, rekao: «Ako iko od vas nadje rešenje, mače će biti spaseno; ako ne nadjete rešenje, biće ubijeno». Niko nije umeo da odgovori. Stoga je monah Nansen ubio mače i bacio ga. Kad se spustilo veče, u hram se vratio najbolji učenik Djošu. Nansen mu je ispričao šta se dogodilo i upitao ga za mišljenje. Djošu je odmah skinuo sandale sa nogu i stavio ih na glavu, te izašao iz sobe. Na to je monah Nansen, uzdahnuvši sa žaljenjem, rekao: «Ah, da si samo ti bio danas ovde, život mačeta bio bi poštedjen». To je, otprilike, sadržaj priče «Nansen ubija mače». A onaj deo kada Djošu stavlja obuću na glavu poznat je kao teško rešivi problem u priči.... To je problem koji iskrsava više puta u čovekovom životu, uvek u nešto izmenjenom obliku. To je prilično neprijatan i složen problem. Svaki put kad se suočiš s njim na nekakvoj prekratnici u svom životu, promene mu se i oblik i smisao, iako je to uvek isti problem.... Jer, mače koj je otac Nansen ubio, pravi je djavolski stvor. Bilo je prekrasno, da znaš, neuopredivo lepo. Imalo je zlatne oči i sjajnu dlaku. Svaki užitak i lepota ovog sveta gibali su se, nabijeni kao opruga, u tom njegovom malenom, mekom telu. Većina komentatora ovog koana zaboravlja da napomene činjenicu da je mače bilo pravo klupko lepote... Jer, iako se lepota može podati svakome, ona, u stvari, ne pripada nikome...  Da bi se podsmehnuo nesigurnosti tog rešenja, Djošu je stavio one sandale na glavu. On je znao, da tako kažemo, da nema nikakvog drugog rešenja nego da se...».

8. Zen je odigrao veliku ulogu u oblikovanju japanske kulture i karaktera - u umetnostima uopšte, razvoju bušida (puta ratnika), proučavanju i širenju opšteg obrazovanja, razvoju kaligrafije, pisanju haiku poezije, usponu ceremonije čaja i ikebane, oblikovanju tzv. pejzažnih vrtova i drugde.

Za razliku od mnogih religijskih škola, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove, jer se ne oslanja na pisanu reč, već na živu usmenu tradiciju.

Medjutim, postoje mnoge zenističke priče koje se prepričavaju i beleže od onih koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju. Do danas je objavljeno nekoliko zbirki zen priča i na - srpskom jeziku. Evo dve priče iz zbirke koju je, 1984. godine, sačinio Vladislav Bajac, pisac, prevodilac i izdavač iz Beograda:

NARAV: Jedan učenik zena dođe Benkeiu žaleći se: "Učitelju, imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim?" "To je nešto vrlo čudno", odgovori Benkei. "Pokaži mi da vidim šta to imaš." "Ne mogu sada da ti pokažem", odgovori ovaj. "Kada možeš da mi pokažem", upita Benkei. "Pojavljuje se neočekivano", odgovori učenik. "Onda", zaključi Benkei, "mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kada si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome."

ZEN RAZGOVOR: Učitelji zena svoje mlade učenike vežbaju da se izraze. Dva su zen hrama imala po jednog svog malog štićenika. Jedan od njih bi, idući svako jutro da nabavi povrće, sretao na svom putu drugog. "Kuda ideš", pitao bi jedan. "Idem kud god me noge nose", odgovori drugi. Ovaj odgovor zbuni prvog dečaka i ovaj otiđe do svog učitelja po pomoć. "Sutra izjutra", reče mu učitelj, kada sretneš tog momčića, postavi mu isto pitanje. On će ti isto odgovoriti , a ti ga onda upitaj: "A ako nemaš noge, onda kuda ideš?" To će ga srediti." Dečaci se opet sretoše sledećeg jutra. "Kuda ideš?", upita prvi. "Idem kud god vetar dune", odgovori drugi. Ovo mladića opet dovede u škripac, i svoj poraz ispriča učitelju. "Upitaj ga kuda ide ako nema vetra", predloži učitelj. Sledećeg dana dečaci se sretoše po treći put. "Kuda ideš?", upita prvi dečak. "Idem na pijacu da kupim povrće", odgovori drugi.

Evo jedne pesmice B. Kokušija, drevnog učitelja zena  (doba Kamakure), o odnosu zena i veštine gadjanja iz luka:

Nema postavljenih meta,

Nijedan luk nije nategnut,

A strela napušta tetivu:

Ona možda ne pogadja,

Ali ne promašuje!

9. Na kraju, završiću ovo pisanje sa rečima Alana Votsa: «Zen ne poseduje univerzalnost i postaje egzotičan, uslovljen kulturom kao japanska No drama ili kineska kaligrafija. Po gledištu Zapada, zen će privući jedino ljubitelje 'japanizma', romantičare koji vole da se igraju Japanaca. To ne znači da ima bilo čega lošeg što bi bilo urodjeno u takvom romantizmu, jer nema 'čistih' kultura, a pozajmljivanje stila drugih naroda uvek nešto dodaje raznolikosti i prizvuku života. Ali ipak, zen je daleko više od kulturne produhovljenosti i prefinjenosti».

Da dodam još i to da Vots, mada se ne zalaže za «uvoz zena» sa Dalekog istoka, «pošto je duboko povezan sa institucijama kulture koje su nama sasvim strane», smatra da «nema sumnje da ima stvari koje i treba da naučimo, ili odučimo (uz pomoć zena), pa primenimo na sopstveni način». Sa ovim poslednjim stavom se slažem.

NAPOMENA: Ne sme se zaboraviti da ovim pisanjem o zenu (kao i o istočnjačkim religijama, uopšte) moja namera nije da bilo šta dokazujem, već samo samo da - pričam.