moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi robyna dawesa, "house of cards".

glavni problem srpskih univerziteta je nizak nivo istrazivackog rada. istrazivacka aktivnost je ispod svakog minimuma, i to je glavni razlog zasto u prvih petsto univerziteta na svetu nema nijednog naseg univerziteta. u meri u kojoj su nastavni programi i dalje zastareli, to je samo prirodna posledica gubitka veze sa desavanjima u struci, do koje ovakva nepotrebna samoizolacija nuzno dovodi.

moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi johna dorisa, "lack of character".

moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi stevena pinkera, "the blank slate".

moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi thomasa sowella, "inside american education".

djindjic je bio i ostao nepopularan politicar. dok je bio ziv bio je nepopularan zbog toga kakav je bio, a posle smrti je postao popularan zbog onog sto nije bio.

da je djindjic danas ziv, bio bi srecan i zadovoljan situacijom u srbiji. stavise, verovatno bi svoja obracanja javnosti trosio na ubedjivanje iste da im je mnogo bolje, ioako se oni osecaju kao da im je mnogo gore. posto to je radio u periodu posle petog oktobra, a sada je sigurno bolje nego tada.

moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi jamesa surowieckog, "the wisdom of crowds".

moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi judith rich harris, "the nurture assumption".

moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi sama harrisa, "the end of faith".

i stari i mladi vise vole mlade. cuveni test implicitnih asocijacija na primer, meri vreme koje vam je potrebno da povezete stara i mlada lica sa pozitivnim i negativnim osobinama. ispostavlja se da je ljudi prirodno mladima pripisuju pozitivne a starima negativne osobine. i to ne samo mladi ljudi – svi ljudi, ukljucujuci i stare.

ispitne rokove treba potpuno ukinuti. ovo ne znaci da treba ukinuti ispite. na primer, da ocena treba da se zasniva iskljucivo na domacim i kolokvijumima. naprotiv, definitivno treba da postoje ispiti u tradicionalnom smislu te reci: ocenjivanje studenta na kraju semestra na bazi njegovog poznavanja celokupnog gradiva ispredavanog tog semestra. ono sto treba ukinuti je mogucnost da se isti ispit polaze vise puta. drugim recima, student sme da ima samo jednu sansu da polozi ispit, a profesor sme da ima samo jednu sansu da mu da prelaznu ocenu.

sta bi se desilo da uzmete neki nagradjen roman, na primer albaharijev ”mamac”, prekucate ga tako da izgleda kao originalni rukopis, promenite naslov, i stavite svoje ime kao autora? da li bi izdavaci uocili plagijat? ako ne bi, mozda bi vas sa odusevljenjem objavili? ok, mozda biste zavrsili u zatvoru, ali mozda vas samo par dana kucanja deli od toga da postanete “novi albahari”?

energicna primena nepostojecih zahteva bolonjske deklaracije je dobila novu, potpunu nadrealnu dimenziju. ta nova dimenzija se sastoji u proglasavanju engleskih termina, kao sto su “master” i “bachelor”, koji odgovaraju ciklusima studiranja u bolonjskoj deklaraciji, novim kategorijama srpskih diploma razlicitim od starih kategorija diplomaca i magistara koje su, s druge strane, odavno ekvivalentne bachelorim-a i master-ima. da li pratite? sad se u srbiji skoluju bacelori i masteri, koji nisu bachelor-i i master-i.

zena koja jede nije zenstvena i ona to zna. u jednom psiholoskom eksperimentu, ljudi su ocenjivali zenstvenost zene koja je jela veliki obrok, dok je druga grupa ocenjivala zenstvenost iste zene dok je jela manji obrok. zena je dozivljena kao zenstvenija dok je jela manji obrok. grupa zena stavljena u prostoriju punu hrane uz poruku da se ponasaju “zenstveno” je pojela manje hrane nego ista takva grupa zena koja je nije dobila to uputstvo. i muskarci i zene jedu manje kad interaguju sa dobro izgledajucim pripadnicima suprotnog pola. itd. sto ce reci, hrana i jedenje imaju psiholoske implikacije koje prevazilaze njihovu fiziolosku funkciju.

zasto muskarci po pravilu prose zene a ne zene muskarce? u najvecem broju slucajeva zato sto se podrazumeva da zene zele da se udaju. kada bismo kojim slucajem mogli da se dokopamo statistike o broju zena koje su odbile da se udaju sa brojem koji je uzalud prizeljkivao da bude zaprosen, ovaj drugi bi bez sumnje bio daleko veci. drugim recima, kad bi zene prosile muskarce, eksplicitno odbijanje bi bilo daleko cesce nego sto je sad.

premisa da zena u vezi zeli da se uda vise od muskarca bazira se na cinjenici da je, samim ulaskom u vezu, muskarac zapravo vec dobio ono sto ga najvise zanima: seks. dodatno vezivanje, u vidu braka, iz te perspektive deluje kao u sustini nepotreban rizik. naravno, i mnogi veliki “brakofobicar” bi ovog trenutka pristao da prizeni prelepu i bogatu filmsku zvezdu – ali to je zato sto sa takvom zenom on ne moze da udje ili odrzi vezu, pa mora nesto dodatno da ponudi u razmenu. ne radi se dakle o tome da svaka zena zeli da se uda za bilo kog muskarca – samo o tome da je na trzistu braka veca ponuda zena nego muskaraca, i da stoga spremnost da se zeni muskarcu dize cenu u ocima zene, dok obrnuto ne vazi.

muskarci i zene su drugaciji, posebno u svom odnosu prema ljubavi. razlikuju se po tome sta vide kao idealan broj partnera, sta im je kod partnera najvaznije, i u fokusu svoje ljubomore. u jednom od najcuvenijih eksperimenata u psihologiji, mladi muskarci i zene su pristupali osobama suprotnog pola recima “vidjam te na univerzitetu i svidjas mi se” koje je pratilo jedno od sledeca tri pitanja: 1) da li hoces da izadjemo na veceru veceras 2) da li hoces da veceras dodjes kod mene u stan 3) hoces da imamo seks veceras?. dok je prvu ponudu prihvatilo 50% muskaraca i zena, poslednju je prihvatilo… 0% zena. i 75% muskaraca.