Uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo, uređeno društvo.......

E, sada je valjda uređeno.

Nikada se više nije insistiralo na uređenju društva, pukom pričom, i nikada više o manirima i evropskom sistemu vrednosti, čačkajući nos.

Upravo sam pročitao intervju u Vremenu sa Oljom Bećković u kojem ona – između ostalog – govori: „U svemu bismo da ličimo na Evropu. Sve si naučio – koje boje bi trebalo da ti bude maramica u džepu, kako se sedi. Ali nisi primetio kako u Evropi imaš trideset sekundi da odgovoriš na pitanje. Ovde se ponašaju kao da emisija traje koliko oni hoće.”

 

Gost autor: Marko Karadžić 

 

Pitaju me da li je interesantno biti u Kejp Taunu u ovom istorijskom trenutku.

 

 

 

 

 

 

 

  Hipi radoholičar kratkog fitilja koji ne trpi „zlatnu sredinu“.

 

Dakle... postoji nekoliko ličnosti u Srbiji kojima je dovoljno da napišu i jedno jednostavno – dobar dan, pa da to bude sasvim dovoljan povod za raspravu. Aj što bi se to – dobar dan, pojavilo niotkuda i sa, sasvim su sigurni (dve Srbije), nekom namerom, nego bi se u toj kratkoj rečenici tražile skrivene ideološke namere. Koje je značenje, svrha, cilj... čemu uopšte to obraćanje? Nakon tog nanosekund razmišljanja jedni bi otpozdravili a drugi kamenovali, ako ništa a ono jer su u mogućnosti.

Poštovani Gospodine Crnjanski,

(Da bizarnost bude veća zamišljam ga kako, star i naboranog čela, čita ovaj tekst napisan na papiru, sedeći za nekim stolom. Po završetku ga uredno presavija dva puta, stavlja ispod pepeljare i odlazi)

Nedavno je u jednim beogradskim novinama izašlo vaše pismo, navodno – nepoznato i neisporučeno, eto baš do sada. Eto baš do sada je bilo nepoznato, a sada će svakom kanibalu sa izrazenom crtom za zabadanjem zuba u tuđu i bolnu privatnost biti dostupno i poznato. Najavljeno je kao: Ekskluzivno – Nepoznato pismo Crnjanskog!

 Pročitavši naslov i ja sam požurio da pročitam Vašu prepisku, unapred se nadajući da je vezana za rukopise, politiku, emigraciju, neka Vaša zapažanja ect. Međutim, to je pismo posve lične prirode

Sinoć sam odgledao film – „Fair game“ (2010.), sa Šon Penom i Naomi Vots u glavnim ulogama, rađen je po istinitom događaju (CIA operative Valerie Plame discovers her identity is allegedly leaked by the government as payback for an op-ed article her husband wrote criticizing the Bush administration.).

Meni se dopao pa bih vam ga preporučio. No ono što me je podstaklo da napišem makar sledeći pasus teksta jeste da je radnja filma vremenski smeštena nekoliko meseci pre mog odlaska za SAD.

Dakle, pre jedno godinu dana, a nakon nešto manje od decenije po odlasku u Grčku da živi i radi na ostrvu Kos, video sam se sa jednim mojim prijateljem. Ispričali smo se uz uzo. Međutim, kad nas je već uhvatilo, jedna rečenica koju je izgovorio mi je zaparala uši – druže, ovde se u kvartu ništa nije promenilo već sto godina; znam samo ove starije, a čuo sam da je neko overio, neko ubijen.... Budući da sam s tim tragedijama bio u toku, pažnju mi je privuklo više to ne promenljivo stanje. Kako je to poražavajuće zvučalo da se jedan deo grada ne promeni ni u jednom segmentu na bolje te da ostane u mumificiranom sećanju iliti formi gastarbajteru sa stažom...

 

Do sada je za srpske političare postojala podela na bratsku Rusiju, prijateljski nastrojene zemlje i one treće kojima težimo i sa kojima moramo gajiti korektne odnose. Dolaskom Aleksandra Vučića na tron saznali smo da imamo prijatelja na sve strane a da toga, do njegovog dolaska, nismo bili ni svesni. I pored onog njegovog, sada već poznatog - “prvi put u istoriji Srbije”, imamo i - “moj prijatelj Orban/Vestervele/Cipras/Kurc...” (Ali niko ga nije pitao šta mu dođe Putin jer bi u tom slučaju preko usta morao da prevali reč - tata)

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.

 

Pred beogradski sajam knjiga (2011) u izdanju izdavačke kuće „Mona i Manjana“ izašao je roman prvenac Marka Krstića – Viktorija. Roman opisuje našu svakodnevnicu, perioda koji nazivamo tranzicijom; ogoljenu do štrajkova i patnje običnog radnika ili sebičnosti i bezobzirnosti karijerista i ljudi koji su okrenuli leđa idealima za koje su se borili. Roman pokazuje različite puteve kojima su se uputili nekadašnji „saborci“ Petooktobarske revolucije. Gde su oni sada, i koliko nas autor ovog romana pušta da sami odredimo gde je granica između fikcije romana i stvarnosti u kojoj živimo, pitaćemo Marka.