-најволијем сетити се нечега што је било прије 50 и више година па онда то прибележити нека нетко некада чита ( г.Б.Ћосић)

зависник сам фото записа а навуко ме наст. физике Башић у основној шк 1957 г . прегршт сам их сам шкљоцнуо- те правио (црно -беле) у шк.фото лабу ,биле су излагане на паноима у ходницима школе ,скупљао их у кутије од ципела и онда.... временом...завршавале су на тавану куће нам у сандуку са јасно обележеним подацима о садржају истих. но разлог овој причици је једна фотка али не из мог времена него генерације ми испред, садржај је то другачије сандучине, али урамљених породичних фотки ( пренета код нас у кућу кад се тамо крајем осме деценије века прошлог рушила дедина кућа са књиговезницом а никог од наследника их нису занимале ,па ја покупих и уз постојеће сандуке на тавану нам прикључих) обзиром да су ми преци (рођењем н-сађани),  припадајући грађанском сталежу, придавали пажњу тој (тада) новини обележавања трајања и кад их не буде више, те тако скоро,

- шта уосталом може да изгуби онај ко је већ изгубљен у стварности која га окружује (г Писарев Ђ.)

има година како се овакав наш разговор баштенски одвијао јер нам плацеве кућне дели само метер висински шимшир ограде па се преко ње издиванимо онако у пролазу - баш се нервирам џигерица ми у мени дркти одједа (жали ми се комша Судија у пензији) кад слушам и гледам тв вести , Свет полудео начисто ,а ти - па ја и немам каде да у поменути екран пиљим радим по цели дан а и ноћна шихта ме апи почесто -па ко те тера да радиш оматорио си седи ко ја у поензији -па да се и ја једим и џигерицу тресем боље ми се бетонима бавити - па дообро како оћеш, а ја се баш једим.

- Авељ ,Адама син, је уистину био пиздољуб (мото на недостајућој страници dr Šhrumplholc-ове аутобиографије)

имао је обичај ,тако бар читам из дневника Очевог ми , уредно вођеног од тренутка уписа на медицину у Бечу 1922. с'јесени,да растерећење сивих можданих ћелија од напорне наставе потражи у посетама антикварницама (одељење старих књига ) бечког Alsergrund (деветог) бецирка ,те их пребирајући одабране пазарио.

- ево већ је десет свуд се шапуће, а ти место мене грлиш јастуче. (гђа Ражнатовић Цеца)

именом Зезана доста неуобичајеним за тамо крај шесте деценије кљокнутог века појавила се o сеоској слави Прокопију код газде Ђонпарића у сеоској нам кафани као нова певаљка у циган банди Мике Паганинија онако са мамљивом количином груди но да би је ома спопали локални полни осемењевачи осујетила би њена нераздвојна пратиља брката Вера Пламена,

- nerealno je upoređivati da li je nešto bolje ili lošije, jer drugi su ljudi i drugačije je vreme (g. M.Latinović)

6 десет година градим свој стил и негујем одређени тематски оквир у својим причама, но од скора све се чешће затичем у умишљању новог приступа саставима који ће ме намамити у метанастазички транс па да кренем стилски кохерентно, читалачки питко и занимљиво, а акценат ће бити на уверљивости, а не истини,

 - nošnja sećanja na nekog koga nema više nigde se ureže u vas kao da je tu oduvek bila ( g D.Tomasović)

кад погледам улево кроз насловом поменуту фелу пенџера из матере ми девојачке собе у Селу ,под којим су јој,по причању, сеоски удварачи, има томе већ и век прошao ,свирали серенаде и исти китили цвећем, улево друмом, прекопута на ћошку поглед не може а да не запне за кућу Глувог 

(дневникми из 2012. листајући)

                           - самоспознаја је ужасно досадна навика (г Д.Алексић)

на што би једна Матилда додала (тамо на крају овог присета) - осим за оне којима је смисао уживање у сваковрсној неизвесности пандемонијумa свакодневнице,

                    да би била уметност,мора бити непоновљива (г Г.Бабић)

посветио сам подoста деценија живота интересу о мистеријама верујућег света, мирису вечности дебелих зидова, обојених сунчевих светлости изнад најчуднијих средњовековних осликаних фигура на плафонима и зидовима. било је свега што једна машта може да пожели ,посебно у базању вест банком ,диљем европе  и подалеким истоком,африком ,средњом америком,индијом

- чудесна моћ музике, прве од свих уметности, јер само она васпитава душу ( г Д. Бокан)

како старим, а склон асертивном начину комуницирања, захвалан сам саговорник чему вероватно доприносе и снови моји који су углавном несиметричне драматургије која креће од ситног реализма и реалног декора ка неком метафоричном простору па се мало разликује од конфузне стварности из које одласком на починак покушавам побећи обзиром да колоплету недоречености дневних догодовштина исчекујем (ваљда) тим чином слуђености ми дорек.

(дневничком  црт'цоми)

накрках се за Ђурђевдан па и залисмо баш, те кљокнух усна за мене неуобичајено рано, па се никако за угодно не могах наместити на лежају..... а с'пуним трбувом и док се такав отимах од будности у измаглици сна назрех