Пирга

ГОСТ Аутор Г-дин ...nikvet pn

Од уласка у село до ветеринарске амбуланте у низу кућа једна је била очигледно сиромашнија. Око ње није било ограде ни економских објеката, тек једна рушевна шупа до потока. Ту је живео Пирга Циганин са женом Милевом и ситном децом. Једини у селу. 

Чувао је и ситну стоку: свињу за пастрму, козу за млеко и живину. Кад је требало звао ме на интервенције, увек понудио и да плати. Није ми било мучно успутно свратити. Пирга је био ситан, мршав и окретан, испод масног шешира два жишка ока. Увек шаљив и ведар никад се ни на шта није жалио. Жена Милева повремено вредна, деца очешљана и чиста, иду у школу. Сирота али уредна и пристојна породица.

Кад се неком приликом сељак из суседног села пожалио на учестале ситне крађе мој румени брка техничар му рече:
- У наше село то нема.
- Нема!? Циганин у село и нема крађа?
- Наш Пирга не краде.
- Не краде?! А о'шта живи кад нема занат, ни у фабрику ни земљу не ради?
- О'шта год да живи - не краде. То сви знаду. А ти глеј твој тањир немо' туђ.
Не мешам се у расправу али нешто се ту не слаже. Проради ми црв - на ноћним интервенцијама под фаровима каткад сам виђао ситнога типа са шеширом и џаком. Као дух. Пирга свакако, ко би други. А не краде? Ништа ми није јасно. Али зашто би и било, што да забадам нос? Кад сам почео службу на селу мој поштовани ментор др Љубиша Станојловић свечано ми је изјавио да упамтим:
- У селу доктор ветеринар НЕ пије, НЕ вози се трактором, НЕ прати аброве и нарочито НЕ - жене.
- Запамтио, држаћу се. Али... кад те жене сиђу у град?
- То је друго. (И намигне).

Сеоски ноћни живот у то време био је потпуно другачији него у граду. У осам увече после другог дневника све се гаси и спава. Осим чкиљаве сијалице у сеоској биртији све прекрије мрак густ као лепљиво тесто. Из даљине ноћу свако село било је мрачно исто као поље или шума, увидиш где си тек кад уђеш.

Испоставило се да је тај мој утисак био наскроз погрешан. Сеоски ноћни живот био је итекако развијен, живахан и узбудљив. Досадна чамотиња разбијала се моћном забавом а избор је био само један.

Као и све друго на селу и ту се усталио некакав ред и распоред. После другог дневника у осам стари попадају у кревет и омладина опрезно излази на сокак. Мување потраје скоро до десет и разлаз. Тада долазе фабрички аутобуси да искрцају другу и укрцају трећу смену. Отприлике тада и старце потера бешика па да се не сусрећу у авлији. Друга смена разиђе се кућама на вечеру и спавање. Када мине жамор и село поново облије ноћни мир тада креће главни програм, сениори. То је Пирга описао отприлике овако:

- Преконоћ уви ме стомак (наводни разлог) па ај да прошећем низа сокаци можда батали. Кад погле - ова тараба љуља. О'шта љуља? И видим у тамнине њи' два ко мечке претисли тарабу сам' бије. Она загризла антерију ал јопет швиче. Не видим који су па поћутим. На разлаз баш да ви'м ге куј иде. Ова' отиде там' она онам'; а-ха, има шта и да видим - аоо, па зар кум и кума!? Дооо-бро... Јутре ете га сврно у продавницу па тијо приупитам: Г'ес бијо ноћас? Он ме поледа, убелео и ћути, види знам. Пиво, рекнем. Он плати два па отиде на орање. Неки дан после сретнем му куму на сокак:

- Кад омркне кесу јајца д'окачиш на багремче до потока.

Тако је почело. Од тада се Пирга ноћу селом шуњао по плен и вребао нову клијентелу. Досије сеоских домаћинских (и домаћичких!) неподопштина повећавао се, као и његов приход. Ништа му није промакло и нико му није утеко. Доживотно више није платио пиће - то од мушких, нити је његова Милева надничила по баштама за намирнице - то од жена. У кући има свега али не сме да сија; само опрезно и скромно. Да све иМатицко снајче рујно, тврдо тегира да те смотазгледа бедно а уствари живи боље од пола села. И упутства маштовита:
- Сутра  једно џакче омакни на кривМатицко снајче рујно, тврдо тегира да те смотаину у врзину.
Надаље су снајке у очувању свога поштења и саме знале скровито да оставе па му дошапну у пролазу. Покоја дрчнија при повратку из њиве умела је свог човека да заустави:
- Стој, енега Пирга. 'Одивам! Бирај дињу па носи Милеве и децама да се осладе.
- Фалафала, богви срећу дао!
Домаћину се смешка брк, душевна му жена и за Циганчиће.

Ако се увече претерано запије Пирга последњом снагом пред комирање пошаље Милеву ко у драгстор: ту и ту ене ти то и то. Лакше но у надницу а није крађа. Без педља земље и капи зноја - и без крађе - своју фамилију и скроман сточни фонд снабдевао је сасвим пристојно.

Сеоски послови су тешки и неизвесни, динар је велик као точак. Зато Пирга паре није тражио. Опасно је а и шта ће му. Паре су свађа у циганску кућу. Најбоље овако да капље, и без мотике све има. И никоме дужан. Напротив, пола села њему дугује. Да ћути.

Селом би каткад одјекнуо покоји скандал. Плећати дилбер би одмах дограбио Пиргу за гушу али овај 'ладно:
- Ништа ја, а што би? Твоа братаница те увребала. Ако, кад нумеш се пазиш.
После таквих догађаја надаље текло је другачије него у граду. Све протоколарно, редно. Весела снајка добије тучу да буде модра ( - Ију црна, г'е се тако нагрди? - Падо' од плевње и ете... - Кад не пазиш...!) а ђувегија код своје куће добије презир и подужу забрану приласка међуножног. За дивно чудо, пазили су да све то протече мимо деце. Живот тече даље, сетва-жетва-слава-преслава и све се после неког времена унормали као да ништа није ни било. Нити се помиње. Ретке су биле прилике да се љубав распламса толико да две куће разбије и трећу састави.

Није Пирга био цвећка миришљава, наравно, али своју самопроизведену улогу чувара породичних вредности играо је савршено, боље од попа. Прекршиоце и прекршилице третирао је подједнако. Није их глобио ни често ни много него с времена на време скромно, таман колико му треба. Свако задовољство кошта. Кој даје да му се не познаје! омиљена му здравица. Дискреција загарантована. Ни у најтежем пијанству ни под претњама никад никога није одао. Понеку врућу сцену покаткад би испричао али актере ни наслутити. Подебелу тајновиту веселу ненаписану књигу сеоских несташлука собом у гроб је понео.

Свуда лепо дочекан, ведро разговоран и фино испраћен сматран је за сасвим регуларног домаћина, мало необичног додуше. Као високи дипломата од заната који успешно лавира међу великим силама. Што и није далеко од памети јер у селу за њега усамљеног без рођака, земље, заната и капитала свака сила је велика. Ни суперсила - милиција - није правила проблема. Сеоски шмекер све шпурије је знао па зашто би крао. Нико прст у њега. Нит' је шта крив нити видео ни чуо.

Кажем му једном приликом:
- Пирго, свака част како лепо живиш а тако мало радиш.
- Радим ја доктуре млого ал није с гребину но с памет, ко и ти. Него... припази се ти од оно Матицко снајче рујно, тврдо тегира да те смота.
- Фалати, знам, али радим и ја с памет што рече, умем да се пазим. Уздравље!