NBA i globalna ekonomska kriza

Globalna ekonomska kriza koja traje već neko vreme definitivno ne pogađa samo običan svet. Jedna od žrtava kolapsa svetskog finansijskog sistema je - verovali ili ne - i najjača košarkaška liga sveta. Naravno, i dalje se ponekad može čuti kako su neke NBA zvezde potpisale ugovore od kojih vam se zavrti u glavi, ali ni izbliza tako često kao što je bio slučaj prethodnih godina. Na svaki tim, poput Los Anđeles Lejkersa, San Antonija ili Orlanda, koji će potrošiti koliko god je potrebno da ostane u trci za šampionski prsten, dolazi bar dve-tri ekipe koje gledaju „svaki dolar“ i paze da ne „prekorače budžet“.

Prva upozorenja mogućeg negativnog uticaja globalne finansijske krize na NBA ligu stigla su još prošle jeseni od strane brojnih menadžera i analitičara, a konačnu potvrdu dala je sama liga pre dve nedelje, kada su objavljene očekivane cifre koje se tiču „seleri kapa“ za sledeću sezonu. Tek drugi put otkad je NBA uvela ograničenje koliko novca svaki tim može da potroši na plate igrača (1983. godine) „seleri kap“ se smanjio, ovog puta za milion dolara (sa 58,7 na 57,7). Još više se smanjio limit, posle kojeg liga počinje da naplaćuje „porez na luksuz“ – prošle godine je to bilo 71,2 miliona, a ove godine 69,9. Ne treba smetnuti s uma da su to samo procene, jer se ove dve cifre određuju tek na kraju sledeće sezone, kada se saberu svi prihodi NBA lige. Stoga, milion manje može vrlo lako da postane pet miliona manje, a limit posle koga se naplaćuje porez na luksuz, može da padne i na 60 miliona.

Sve to znači da će slobodni igrači do kraja ovog leta imati na raspolaganju manje novca nego što su očekivali, a prognoza nije ružičasta ni za naredno leto, koje su mnogi zacrtali kao prioritet, kada je reč o angažovanju velikih zvezda. Ne čudi, jer ugovori ističu igračima kao što su Lebron Džejms, Dvejn Vejd, Kris Boš, Karmelo Entoni …

Realno, danas nema mnogo igrača koji zaslužuju maksimalne ugovore u NBA ligi. Kobi Brajant, Dvejn Vejd, Lebron Džejms, možda Kevin Garnet, Tim Dankan, Dirk Novicki ili Dvajt Hauard ... Pitanje s kojim se suočavaju vlasnici klubova i njihovi generalni menadžeri jeste mogu li da se uzdrže od pogrešnih investicija i traćenja novca na polu-zvezde i igrače koji nemaju kontinuitet. Grešaka je u poslednje vreme bilo - bezbroj. Primera radi, Trejsi Mekgrejdi i Džermejn O’Nil sledeće sezone treba da zarade po 23 miliona dolara! Juta je pre nekoliko godina zaključila da će Andrej Kirilenko biti oslonac njihovog tima i dala mu maksimaln ugovor. Ruski internacionalac u naredne dve sezone zaradiće 33 miliona, a pitanje je da li bi trebalo da zadrži i mesto u prvoj petorci tima iz Solt Lejk Sitija. Čikago je takođe imao seriju loših odluka, kao što je 60 miliona za četiri godine tada 32-godišnjem Benu Valasu, ili 64 miliona često povređenom Tajsonu Čendleru.

Još neki od igrača koji su poslednjih godina primali ili i dalje primaju dvocifrene milionske plate su Stefon Marberi, Stiv Frensis, Leri Hjuz, Zek Rendolf, Semjuel Dalamber ...

Dodatni izazov za klubove, igrače i agente biće i novi kolektivni ugovor koji treba da bude potpisan u leto 2011. Preliminarni pregovori počeće već tokom ovog leta, a kako izgleda vlasnici klubova i Udruženje igrača vrlo su daleko od kompromisa.

Da li se može dogoditi da za dve godine ponovo imamo „lok-aut“, kao onaj koji je sezonu 1998/99. sveo na 50 utakmica?

Nema garancija da se to neće dogoditi.