Paranoja

Drugar moj i ja. On u meni, u sebi ja. Guramo se vazda. Nema mesta za obojicu, mali je to prostor…

Ratujemo. On je smiren i promisljen, ja nagao i plahovit. Kontrast. Pobednika nema. Neko dobije bitku, ali rat nikada. Moj drugar i ja, dva ratna druga u razlicitim uniformama.

Pokusavao sam da ga pobedim, da ga nadmudrim, nasamarim. Ali zalud kad mi misli zna. Uvek korak ispred mene. Ignorisao sam ga, pravio se da ga nema. Farsa. Drugar moj je zla kob moja…

Nismo zajedno odrasli. Upoznali smo se tek na fakultetu, kad me ostavila jedna. Tad se pojavio da me tesi , da me posavetuje. Pomogao mi je, i od tad se ne razdvajamo. Isprva je lepo bilo, delili smo duge tuzne noci, i srecu smo delili. Svuda skupa. A onda je poceo da se namece…

Hteo je sve za sebe, ali dzaba. I ja se pitam. Nisam mu dozvolio. Da jesam, sad bi camio u nekom tamnom kutku svojih misli zabravljen katancima vremena. No nije tako moglo, borio sam se i izborio. Pa makar i za tu neravnopravnu ravnopravnost…

Drugar moj i ja skupa i ove redove pisemo. Ali ne zna on. Ne interesuje ga. On bi radije spavao, ali ne moze sam. A mene ovi redovi opustaju, podsecaju na vreme kad sam bio jedan. Samo u slovima mir nalazim, samo se u recima sam snalazim.


Drugar moj kome se spava…dva su druga a jedna glava…