dileme i ono iznad njih

koliko cesto pozelite da promenite sve zarad nekog nepostojeceg trenutka u neizvesnoj buducnosti?koliko ljudi uopste pricaju o tome?makar i sami sa sobom?da li je jedini spas gurati sve pod tepih i nadati se boljem,ili to jednostavno potraziti?da li je kukanje na surov zivot odlika svih svesnih ljudi,ili je to njihovo slatko prokletstvo?kazem slatko,zato sto sam ubedjen da ljudi uzivaju u kukanju...ko je jos napisao pesmu kada je bio srecan?ko je jos preplivao more samo da bi video osobu za koju zna da ce ga gurnuti u neopisive dubine tuge,ali opet....
to uporno radimo...cackamo nedokucivo,trazimo pravdu gde je nema,a nema je nigde...naterujemo mak na konac,a sve sto dobijemo je saka puna umornih prstiju.smislenost svakog naseg poteza je jako diskutabilna,bar meni,za ostale ne znam.a znam da je sve to suvise komplikovano da bi razumeli...sta ce nama ova svesnost kada je ocito nedovoljna.taman kad pomislis da si nesto shvatio,nesto te tako jako lupi po celu da jauknes.i onda sve iz pocetka...ej bre,suznju pogani!?!gde si poso?kuda ides nesreco?jel sam ti lepo rekao,sedi i cuti?ko si ti da uopste pomislis da imas resenje za sve?a i sve da ga imas ,kad da ga podelis sa svima?jos teze da sve ubedis da je to bas tako...ajde bre,sedi dole i suskaj...sta bi drugo...