Peticija peticiju stiže...

Najdraža knjiga koju sam u knjižari "Beopolis" ikad kupila jeste knjiga "O Prtku" - priča o dečaku koji je mnogo voleo da prdi, a jednom je tako snažno prdnuo da je sam sebe lansirao na Mesec. Nikad neću zaboraviti koliko se moja pokojna baba danima smejala čitajući je, dok je napamet nije naučila... još uvek mi u ušima odzvanja taj njen iskreni, grohotan smeh. Držala je knjigu stalno pored sebe, u krevet je nosila, odbijala da je deli, i na kraju je od nas tako dobro sakrila, da otkad se preselila na onaj svet, ja uopšte ne mogu da je nađem. Ko zna, možda ju je sa sobom i ponela.

Kako mi je dete nedavno ušlo u prdi-fazu (prdi-faza: faza opsednutosti rečju i činom prdenja) i insistira da Vuk prasićima više ne odduvava, već otprdava kućice od slame i pruća, reših da mu za 6. rođendan kupim čuvenu knjigu "O Prtku". Da mojom kućom ponovo odzvanja iskreni, grohotni smeh. I, dok sam ja lepo i pohvalno čak tri meseca unapred smislila poklon za njegov rođendan, do mene stigne vest da se knjižara "Beopolis" zatvorila, da joj je potpuno neizvesno ponovno otvaranje, kao i da je za sve kriva - čik pogodite ko? Vlas', naravno.

Dan pred Novu godinu, tačnije 30. decembra 2009. godine, vlasnicima privatne knjižare "Beopolis" njihov stanodavac, Dom omladine, uručio je čestitku za Novu godinu koja je u prilogu imala nalog da se do 4. januara isele na godinu dana, kako bi se Dom omladine renovirao.

Narediti malim privatnicima pakovanje i preseljenje 40.000 knjiga za 4 dana, u doba u kome zaposleni u javnom sektoru uživaju u spajanju spajanja spojenih prazničnih dana... pa to samo vlasti, u ovom slučaju gradskoj vlasti, može da padne na pamet! Vlasti koja je prema svojim zaposlenim u javnom sektoru majka sa vimetom iz koga mleko curi bez predaha i zastoja, a zaposlenima u privatnom sektoru, koji hrane kravu da bi to mleko imala - maćeha.

Nikakav alternativni prostor im ponudili nisu. Jednostavno naredili: iseljavaj. Smrzla sam se kad sam to čula, jer sam i sama nekada bila mali privatnik, koji je grcao da na vreme plati sve poreze i obaveze, bez prava na tople obroke, regrese, trinaeste plate, spojene praznike, bolovanja, godišnje odmore i siguran posao do penzije.

Zamišljam: šta će ti ljudi sad da rade? Od čega će godinu dana da plaćaju svoje redovne mesečne obaveze, poreze i doprinose, kada nemaju gde tih godinu dana da za njih zarade? Šta im je činiti? Tezgariti negde na crno godinu dana, kako bi se zaradila crkavica da se plate obaveze prema maćehi državi, dok se Dom omladine ne renovira? Ili zatvoriti knjižaru, pa je posle godinu dana opet otvarati, a u međuvremenu trti lan da im prođe dan? Ili ko bez glave tražiti preko noći novi prostor, novog stanodavca? Kao da je u centru grada lako naći prostor čiju cenu zakupnine onaj ko živi od prodaje kulture može da plati. Te cene diktiraju firmirani butici, kladionice, banke... nema te kulture koja to može sebi da priušti.

I tako... sve me to bacilo u depresiju, naročito imajući u vidu da beli medvedi iz javnog sektora imaju moćne sindikate koji za njih brundaju na sav glas, i zimskim snom prete i ucenjuju, dok nezadovoljnim malim privatnicima ne preostaje ništa drugo do da vežbaju prduckanje skupljanjem potpisa za kojekakve peticije, a sve u nadi da će se vežba jednog dana isplatiti, te da će slabi i nemoćni na kraju uspeti da prdnu tako jako, da vlas' lansiraju na Mesec!

Vežbajte lansiranje vlasti na Mesec!

Potpišite peticiju za rešavanje pitanja prostora za budući rad knjižare "Beopolis"!

http://www.petitiononline.com/beopolis/petition.html

Skupštini grada Beograda, Gradskoj upravi Grada Beograda, Sekretarijatu za kulturu Beograda

Povodom naloga za iseljenje knjižare Beopolis iz prostora Doma omladine, koji je radnicima ove nezavisne knjižare uručen 30. decembra 2009, sa rokom za iseljenje do 4. januara 2010, bez ikakve naznake o mogućnosti obezbeđivanja alternativnog prostora i sa obrazloženjem da je iseljenje neophodno zbog renoviranja Doma omladine koje će trajati godinu dana, zahtevamo od Skupštine grada Beograda:

da se hitno obezbedi adekvatno rešenje za nastavak rada knjižare Beopolis, kako njenim iseljenjem ne bi došlo do prestanka rada ovog važnog punkta beogradske kulturne scene.

Knjižara Beopolis, jedan od najznačajnijih punktova ne samo izdavačke i knjižarske, već i šire kulturne aktivnosti, važi za najbolje snabdevenu i izuzetno profilisanu knjižaru, koja je u svojih deset godina kontinuiranog rada u prostoru Doma omladine ostvarila jedinstven status na kulturnoj mapi grada i postala centar okupljanja i razmene, čime je nastavila ovu prekinutu knjižarsku tradiciju u Beogradu. Budući da je to dragocen i redak primer uspešnog delovanja nezavisne inicijative sa izuzetnom reputacijom kojom se ovaj grad može ponositi, smatramo da je njeno delovanje važno podržati i od strane nadležnih gradskih institucija. Ova knjižara je postala primer odgovornog i posvećenog rada na promociji izdavačkih i knjižarskih standarda i etike, a doživela je da drugi put u poslednjih par godina bude grubo "pregažena" zahtevom da "nestane" iz svog prostora. Ovaj drugi nalog, uručen 30. decembra 2009. zajedno sa čestitkom za novogodišnje praznike, sa rokom za iseljenje do 4. januara 2010. i sa obrazloženjem da je iseljenje (ponovo) neophodno zbog renoviranja, svedočanstvo je bezobzirnosti pred dragocenim kulturnim potencijalom. Ovaj čin predstavlja grubo kršenje osnovnih principa očekivane kulturne politike Grada, budući da ovog puta knjižara Beopolis nije dobila nikakav alternativni prostor, a isterivanje na godinu dana iz Doma omladine bez obezbeđenog adekvatnog alternativnog prostora može dovesti do ugrožavanja njene buduće egzistencije.

Smatramo da je ugrožavanje rada knjižare Beopolis na ovakav način još jedna nedopustiva manifestacija stihijskog pristupa široj kulturnoj politici Grada, čiji izgovori se već redovno pronalaze u beskonačnom "rušenju i renoviranju", a kroz koju se zapravo urušavaju dragoceni kontinuiteti kulturnih aktivnosti, delovanje nezavisnih inicijativa i proklamovani principi prioriteta kulturne politike. Smatramo da će se u daljem razvoju događaja i rešavanju ovog pitanja pokazati da li su i u kojoj meri oni koji predstavljaju kulturnu politiku Beograda spremni da prepoznaju i zaštite osnovne kulturne vrednosti ovog grada.

Iskreno,

Dolepotpisani.