NEKAD

                                                                          Nigdar ni bilo da nekak ne bu bilo

                                                                                                       Miroslav Krleža

Vraćam se sa pijace, prolazim pored klupe na kojoj sede dva penzionera sa štapovima u rukama, stariji ljudi (ja sam penzioner početnik) i čujem jednog kako govori: „E, NEKAD...“ Ne čuh ostatak, mimohodnuh ih ali mi osta u glavi „fosforom zapaljeno“ NEKAD. To NEKAD je da ne poveruješ koliko, prisutno u monolozima, razgovorima i inim društvenim komunikacijama, izgleda da se ne može živeti sadašnjost bez prošlosti. Sećam se NEKAD..., NEKAD je...., NEKAD sam mogao/mogla....Eh kako je NEKAD bilo.... Žal, tuga, dert, karasevdah za NEKAD. Priznajem, ni ja nisam imun glede prošlosti, glede NEKAD.  Teško je boriti se sa NEKAD kada je ono živo, prisutno ulepšano, izglancano i iscizelirano do visokog sjaja, eliminisana je svaka i najmanja mrljica koja bi mogla NEKAD da podvrgne sumnji ili nedajbože preispitivanju. NEKAD je savršenstvo kao npr. Slanik Fransoa I, rad Maestra Benvenuta Čelinija. Svo od zlata i slonove kosti. NEKAD u svom podzemlju čuva i sve budalaštine, gluposti i sranja koja smo u životu učinili ali čvrsto vezane i zakatančene! Oslobode se ponekad za tren ali nije to to! Vraćaj nazad i vezuj bolje! Bukagije i teške negve, nego šta! NEKAD je NEKAD!

NEKAD sam iz Tbilisija krenuo za Jerevan autobusom nalik onom firme „Krstić i sin“. Napuštamo zelenu Gruziju i beskrajne vinograde i uspinjemo se uz veličanstveni Kavkaz. Već smo na Kavkazu, Gruzija je na sred njega, mi samo nastavljamo da se krećemo po njegovim hrbatima.  Krenuli u deset ujutro i tebalo bi da stignemo u Jerevan glavni grad Jermenije oko šest, najkasnije sedam sati. Jadac!

Uzverali se mi već ohohoj, ispod nas klanci i klisurine, visina visoka, autobus stenje, sedim tako da dobro vidim šofera, malo, malo, klone mu glava, spava čovek! Ustanem i uhvatim ga za rame, on se trgne i naglo zakoči: Что случилос! Hajde da napravimo pauzu da se odmoriš, kažem mu a on energično odbije, њет, њет, mora da stigne na vreme. Vozio je još desetak kilometara kad smo svi osetili smrad gume koja gori. Nastade  dreka u busu, poustajali Rusi, Gruzini, Jermeni, Baškirci, grupa Francuza i ja Šveđanin. Morao da zaustavi i šta biva, prednja leva guma se rasvetala k’o precvao karanfil! Ono ja Šveđanin je zato što u Tbilisiju, u Gruziji, opomenuo me Doktor Jermenin, nije bilo uputno da kažem da sam iz Jugoslavije. Gruzijci su mrzeli Nikitu Sergejeviča (Hruščova) i Jugoslovene (Tita) zato što su po njihovom mišljenju ocrnili najvećeg sina njihovog naroda Josifa Džugašvilija, diljem svijeta poznatijeg pod imenom Staljin.

I zaista, najduži Bulevar u Tbilisiju nosio je njegovo ime, na đačkim sveskama se nalazio njegov lik, uramljene fotografije po izlozima...! Kada sam se uspinjačom peo na vidikovac sa kojeg se Tbilisi vidi kao na dlanu, na pola puta, ispod nas groblje i vidim dugačku kolonu ljudi koja vijuga skoro kilometar do jedne poveće kapele. Raspitam se malo, tu je sahranjena Staljinova mamaša! Apage Satanas, izleti mi ali u sebi. A Tbilisi, Tiflis, čudo od grada! Dolećem avionom u mrkloj noći oko desetke i kroz prozorčić vidim najlepši prizor koji ne možete zamisliti! Osvetljene ulice, bulevari, uličice i sokaci, tvore nestvarno jedinstvo estetske zamršenosti najsuptilnije Arabeske koju u životu videh! Zaljubih se momentalno!

Grad (onda) od milion i po stanovnika, imao i metro ali dok sam šetao ulicama ili pored reke Kura,  kroz senke koje bacahu bog sveti zna kada posađeni ogromni platani, imao sam osećaj  koji ostavljaju mali, lepo uređeni, skladni gradići i varošice. Sve je bilo po meri čoveka. Posvuda drveće, pomenuti platani, borovi, smrče, čempresi, jele, nepoznato mi autohtono kavkasko drveće, parkovi, cveće,

doprinosili su tom varljivom utisku. Đurđijanci, Gruzini, svet ljubazan i osmehnut, pa onda nervozan i prgav, kafana i restorana za razliku od matuške Rusije, na svakom koraku, čak tz vinski podrumi, osećao sam se kao kod kuće. Pitali me kao čoveka iz daleke Švedske da li sam gledao njihove filmove i bili oduševljeni kada sam im prepričavao pojedine sekvence a naročito iz filma o njihovom naivnom slikaru Piromansšviliju. Svi, od balavaca koji mi žickahu cigarete, preko konobara, slučajnih prolaznika i pijanaca sedećih na šamlicama ispred podruma s pićem, svi su naizust znali da odrecituju priču o neostvarenoj a velikoj ljubavi između legendarne Gruzijske Kraljice Tamare i najvećeg Gruzijskog pesnika Šote Rustavelija. Veliki bulevar obostrano načičkan stoletnim platanima od čijih se krošnji nebo nije moglo ni nazreti, nosio je (verujem da i danas nosi) ime Šota Rustaveli. Dobro sam zapamtio jednu bizarnost. Iako su Gruzini i Gruzinke izrazito tamnoputi, sve žene su kosu bojadisale u slama plavu boju. Moda čini čuda. Ponekad je groteskno izgledala  ka meni iduća ženska spodoba visoka metar i bruca (izraz mog drugara Tibora), trtastog pozamašnog dupeta sa jakim a la Krajišnik (Unf!) obrvama crnim kao gavranovo krilo i čupom svetlo žute kose na glavi!

Nego da se vratim rasvetaloj gumi. Da li zbog bezrezervnog poverenja u sovjetske gumarske proizvode ili je u pitanju bilo nešto drugo, tek autobus nije imao rezervnu gumu! Put od trista i nešto, skoro 400 kilometara, zbog terena ja i danas ubeđen više od sedamsto a on nema rezervnu gumu!

Nalazili smo se In The Middle of The Nowhere, šofer nam kaže da će zaustaviti neko vozilo i otići do traktorske stanice na oko 80 kilometara, po novu gumu. Lakše reći nego ispuniti. Saobraćaj = 0! Ja u torbi imao tek načet box Marlboroa i flajku neke jake rakije, kao voleo Staljin da je gucne, povučem se pod jedno drvo i navalim. Kad gle čuda! Posle dva i po sata pojavi se drljava kamiončina i naš šofer ode. Popio ja rakiju, izgoreo od cigareta, načisto saharski dehidrirao, žedan k’o čopor pasa! Da se survavam niz klance da bih se napio vode nije mi se dalo, zato krenem putem i posle tri dana jahanja ugledam nešto što mi se učini kao koliba. I dim se izvijao iz badže. Napustim kavkasku magistralu, uspnem se do brvnare i tamo zateknem čoveka golog do pasa, preplanulog, žilavog, snažnog, kako sedi na sklepanoj šamlici i kusa iz plehanog tanjira Боршч. Kažem: Здравствујте... on kao da me viđa svaki dan: Приди суда, sipa Боршч u drugi tanjir i: Пажалоста. Kažem mu da sam žedan: Voda, voda... A, nasmeja se on, uđe u kolibu i iznese dvolitrenjaču do pola punu i sipa do vrha u dva plehana izubijana lončeta: Ну давај, маја, красиваја Водка. Jedva mu objasnih da me mori žeđ. Morao sam da iskapim lonče a onda je ustao i otišao do jednog ogromnog Hrasta, tu mu bio izvor, zaronio lonče i doneo mi najslađu i najukusniju vodu koju sam u životu okusio! Popio sam još jedno lonče a onda navalio na Боршч i Водку. Posle klope dam mu Marlboro, zapali, povuče nekoliko puta, namršti se i: Њет, то папироса за бабе, женшчине! Opet u kolibu i donese duvankesu sa crnim planinskim duvanom. Uvije u papir koji je iscepio iz neke knjige dve cigarete veličine omanjeg klipa kukuruza i pruži mi jednu s osmehom. Zapalimo, ja dugo pušio Gitanes i Gaulois pa kao imam iskustva sa kaporalskim duvanom, povučem dimčinu...i umal’ ne odoh na onaj svet! Neopisivo! Nema poređenja! Seče kao brijač, muti razum...Vidi čovek da sam u nevolji pa Vodku u lonče. To pomože. Nastavim ja lakoopreznolagano da duvam klip i zalivam ga već pomenutom tekućinom. U prijatnom druženju dođosmo i do: Ти откуда? Iz opreznosti, zlu ne tebalo, odgovorih da sam Šveđanin. Lupi me čovek šačetinom po ramenu i poče da mi priča o Rusko – Švedskim ratovima, to je bilo doba!  Da bih izbegao neugodnu temu o kojoj i nisam bogzna šta znao, pitam ga koliko ima godina. Что ти думает?, povuče dim i pogleda me upitno. Oko šezdeset, odgovorim mu, ja imam 63 i nije izgledao stariji nego što ja sad izgledam. Nasmeja se, zagrcnu se od smeha, osamdeset i devet godinica je prevalio preko junačkih pleća! Tada mi pade na pamet Muhamedov (ili tako nekako) u ono vreme najstariji čovek na svetu koji je pamtio i Napoleonov upad u Rusiju a bio je baš iz tih kavkaskih krajeva. Poživeo je 154 ili beše 145 godina!

Elem, iz dugog i prijateljskog razgovora saznadoh da mu je žena umrla pre 30 godina, da živi sam, ima, pokazao mi, okružio  rukom, sve što mu treba, krompir, kupus, mrkvu, pasulj, kukuruz, duvan...sve uredno zasađeno u ograđene njivice i leje, između njih dovoljno prostora da ne smetaju jedni drugima, ima koze, ovce... onaj izvor. Postade mi, kako ono kažu, kristalno jasna uzročno – posledična veza: Kavkaz = dugovečnost! Samo onaj vazduh da udisuješ i onakvu vodu da piješ, sleduje ti bar stotinak godina života. A kamo planinski krompir i kupus, Vodka krompruša (imao čiča svojeručno pravljen Самогон), mleko, sir...nepatvoreno zdravlje! Pitam, dolazi li mu ko? Њет! A on, da li ide negde odavde? Išao pre...češka se po glavi...petnaestak godina u... ne sećam se imena gradića, mesta, kad je dobio čukununuka. Jedva je čekao da se vrati: То њет жизњ! Mogli mi tako do sudnjega dana kad odjednom shvatim da se sunce iz nepoznatih razloga povlači, senke sve duže i setim se autobusa. Otprati me on deo puta, poljubi u usta po starom (ima toga i kod nas) običaju i: Досвиданија. Kako da ne, eto mene opet za mesec, dva dana. Šofera još њет! Iznemogli putnici u međuvremenu postali starosedeoci, već je pet sati. Većina drema ili kunja po livadi iznad puta, Francuzi se ushodali, pedeset metara na jednu, pedeset metara na drugu stranu. Ono Nekoliko Baškiraca sa crnim, srmom vezenim kapicama, sede mirno, tek poneki čačka nos. Posle pola sata na opće oduševljenje, pojavi se šofer na ogromnom traktoru. Skide gumu i uz pomoć traktoriste, montira je na autobus za ciglih sat vremena. Zadivljen bejah činjenicom da je guma koju je šole doneo, bila prednja traktorska guma ali je pasovala kao ono kamenje u Maču Pikču, jednom reči savršeno! Krenemo najzad i u mrkloj noći stignemo do jezera Sevan koje se smestilo u jednoj ogromnoj dolini, stotine kilometara su u pitanju, na 1900 metara visine iznad razine mora. Šofer napravi puš pauzu, izađem i momentalno se frigidiram! Jeb’o te, temperatura Arktička, zamočim prst u jezero i sada ga čuvam u zamrzivaču.

Stignemo u Jerevan u ranim jutarnjim časovima, tj iza ponoći.

Yerevan, the capital of Armenia, is one of the oldest cities in the world, founded nearly 2,800 years ago during the time of ancient Babylon

Muvao se ja danima po Jerevanu i okolini, bližoj i daljoj, obilazio i pomno razgledao crkve, Sv. Hripsime, Sv. Gajane, Sv. Šokagat, tri sestre svetice...iz VII veka, i mnoge druge i starije koje su dignute na temeljima paganskih hramova, koje su Jermeni onomad podizali na visovima i nedođijama tik uz urvine dubokih klisura. Apsida jedne crkve (zaboravih joj ime) skoro je lebdela iznad provalije strme i duboke preko 1500 metara! Daleko ispod se kao svilena nit nazirala tanka linija reke. Jermeni su Hrišćanstvo primili 303-će godine i sebe nazivaju, ni pravoslavcima ni katolicima nego Hrišćanima. Jermenski vrhovni poglavar (kod nas Patrijarh) nosi titulu Katolikos, koja znači pravoverni, jedinstveni, sveobuhvatni... Prisustvovao sam liturgiji u Ečmijadzinu, crkvi u sklopu njihove...nazovimo je Patrijaršijom. Crkve i većina značajnih zdanja iz prošlosti  ali i (tadašnje, sedamdesete godine su u pitanju) sadašnjosti, bile su građene od crvenkasto smeđeg, oni govorahu krečnjačkog a ja i danas mislim, vulkanskog kamena. Uz neizbežan dodatak godina i atmosferilija koje ih obukoše u čudesnu odeću patine, izgledale su vanvremenski! Dane u Jermeniji sam proveo skoro ne spavajući. Noću sam, često uz bocu nadaleko poznatog Jermenskog Konjaka (sa pet zvezdica, ja sam mu lično dodao još pet!) provodio sedeći na ivici ogromne fontane na centralnom gradskom trgu. Jednom sam od šefa recepcije dobio obaveštenje da bi bilo dobro da dana tog i tog budem, da se nađem na trgu oko ponoći. O čemu se radilo? Od ponoći pa do zore gigantskim trgom oblika geometrijski pravilnog kruga, u okićenim fijakerima u pratnji svatova, besomučno i bez prestanka su kružili te nedelje venčani parovi! Ali nekoliko rečenica o pomenutoj fontani. Veličine manjeg jezera sa hiljadama cevi iz kojih prskahu mlazevi vode svaki obasjan svetlom drugačije boje i što je posebno zanimljivo, pratili su note, akorde... muzike, jedne večeri Hačaturijanove a druge Aznavur(ijan)ove!  Muzika sa jakih zvučnika odbijajući se od kamenih građevina koje okružuju trg, penjala se do neba! Čudesan doživljaj.

Svatovi su kružili, pili, vitlali zastavama, pevali, smejali se, podvriskivali a ceo Jerevan im je mahao, pozdravljao ih i dobacivao šale i doskočice. Činilo se da na trgu ima bar milion ljudi!

Oko četiri ujutro, dovršivši dva puta pet zvezdica, reših da odtrnem dupe i odem da malo dremnem. Samo što se uspravih a svi su mi rastom bili do ili ispod ramena, začuh glasno: Njegoš! Molim?! Okreni se i obrni oko sebe, ispred mene stoji osmehnut crnoput momak povećeg nosa i pruža mi ruku: Simonjan B. Pružih ruku i predstavih se imenom i prezimenom. Ja u Leviskama, indijska pamučna košulja, na nogama indijske kožne papuče, duga kosa, brada, iz aviona post Hipik a on Njegoš! Pitam ga za to a on mi odgovara na čistom srpskom jeziku, ništa brkanje padeža, da je prevodio Gorski Vijenac na jermenski, da je video sliku Njegoševu, da zna sve o njemu...da je bio visok, ’ajd izbeći ću ono: bio je naočit jer je rekao da ga podsećam na njega i ...svašta mi za kratko vreme napriča, dok mi iz dupeta u glavu ne dođe: A gde bre ti prijatelju nauči srpski, govoriš ga bolje nego 90% Srba? Ispostavilo se da je diplomirao svetsku i slovensku književnost, radi kao novinar na legendarnom Radio Jerevanu i za svoju dušu čita i prevodi knjige sa srpskog jezika. I znao da odabere! Preveo Na Drini ćupriju, prepevao Miljkovića, preveo Danilovu Mansardu i Bašta, pepeo.... A znaš li ti da je u Beču... poče on, idi bre, kako ne bih znao. A šta to, poče da se smeje. Znam da je Vuk Karadžić u Beču u Jermenskom manstiru štampao svoj Bukvar. Zagrli me, propeo se na prste, Srbi i Jermeni su braća. Upozna me sa nekoliko prijatelja koji su posmatrajući nas, stajali sa strane i opet ne bi ništa od spavanja. Nalokasmo se k’o zveri i rastasmo nešto pre  sedam, kada su oni morali da pođu na posao. Pre toga smo se dogovorili da se opet nađemo na istom mestu. Odužio sam pa završavam za sad. Ostalo je još mnogo toga za priču iz Jermenije ali i Gruzije i Azerbejdžana ali to neki drugi put.

Beleške na margini (kopiram Bojana Budimca, a?)

1) Vodao me Simonjan po raznim delovima Jerevana, mahalama i sokacima, a sve nekako uzbrdo. Jednog dana mi pokaza staru ali renoviranu jednospratnicu: To je kuća Aznavurove babe, pošto nije htela ni za živu glavu da menja stanište, Šarl je platio da se kuća sredi i utvrdi, opremio je svim i svačim. Eno je, pokazao mi je babašu koja je ispred kuće sedeći na šamlici pila kafu sa komšinicom. Prepoznatljiva slika, zar ne? A baba obučena u crno i maramom povezane glave, iste naše babe.

2) Simonjan B., ima tome skoro dvadeset godina, postao je Akademik jermenske Akademije nauka i umetnosti.

3) Nekoliko šala i viceva Radio Jerevana:

            The Armenian Radio was asked: "Is it good to have sex with an open   window?"

The Armenian Radio answers: "Yes, but with a woman it is better."

Question: Got married today. Can you give me some advice ?

TAR: Too late.

Question: How do eskimos dress?

TAR: Quickly!

Question: A recent European poll says that 20% of men would cheat on their wives in Germany. Is this true ?

TAR: Yes, the remaining 80% live in the other European countries.