KVARIIGRA

               I, šta sad? Misliš da ja ne umem tako?
               Naravno da umem. Možda i bolje od tebe.
               Učila sam, učila i naučila. Nije bilo lako, trebale su mi godine, ali, obrati pažnju - umem. Samo je pitanje da li hoću.
               Svakako, razmisliću o tome, a ti ćeš videti. Ili nećeš, sav u toj svojoj uvređenosti i povređenosti i nesrećnosti i šta ti ga ja sve znam čemu već, što i nema neko posebno ime, a ti tako dostojanstveno držiš do toga da je to baš to i tako i nikako drugačije.
               Da. Hoće to. Nije da neće.
               Mo'š misliti.
               Ti si takav kakav si i ne umeš drugačije i bla, bla, bla...
               A kakva sam ja?
               Takva kakva jesam, takođe, ali to nije isto kao što si ti takav kakav jesi, već sasvim drugačije i takođe sa pravom da bude.
               Razumeš?
               Ne razumeš, naravno.
               Bilo ti je lakše dok sam ćutala i trpela i trpela i ćutala i tako sve u krug tu neku tvoju posebnu kakvoću sa naglaskom na izbegavanju, ignorisanju, neprimećivanju, teatralnom lizanju rana u tišini i osami.
               Neću više. Zato što neću i zbog toga što sam čvrsto rešila da neću.
               Taman tako.
               Hoću i ja da sam uvređena i povređena i nesrećna i šta ti ga ja znam kakva nekakva i gotovo.
               Prosto, primećujem da te to zbunjuje, da misliš da nije u redu i nije opravdano i da mi ne priliči i da sam uskočila u pogrešnu ulogu i to me, ovako ljutu i besnu i ozlojeđenu i nesrećnu i pomahnitalu i blentavu od muke, zabavlja.
               To nije lepo od mene, znam. Ali je korisno. Nekako uspevam da udahnem vazduh u tvom prisustvu, a da to ne zaboli previše. Izolujem se, ogrnem plašt bašmebrigazatebeskroz, nabacim na lice masku nijeminimalostaloniovoličko, ogradim se zidom neprilaziminislučajnojerneželimdatevidim, ćutim najznačajnije moguće vidikakoijatoumem načinom...
               A?
               Ne prija, je li?
               Malo, kanda, žulja. Ispunjava prostor, pretvara ga u mrcvareće trenutke sa kojima ne znaš šta bi i iz kojih bi glavačke pobegao samo da imaš kuda.
               Je l' sad vidiš kako je meni?
               Tako da ne pristajem.
               Neću.
               Lupiću nogom o pod, šakom o sto, glavom o zid, šta god, samo da te nekako svojom tišinom naučim da tišina nije rešenje.
               Ne može da bude.
               Ne sme.
               Ćutanje pojede dane časkom. Hop, i nema ih više i ne možeš ih vratiti ni dozvati ni ponovo stvoriti ni oživeti ni reinkarnirati ni od blata napraviti ni od testa umesiti ni ponovo nacrtati ni sa razumevanjem opisati ni praviti se da nisu bili takvi kakvi su bili. Ali zbir ostaje, ružan jedan račun bez reči, bez dodira, bez uzajamnosti.
               Šta će mi to?
               Nisam zlopamtilo, ali ne umem da zaboravim. Samo ćušnem negde među paukove mreže iza police sa knjigama u najfiniju prašinu opraštanja.
               No, teško to ide. Sve teže. Zato što se ponavlja, zato što je beskrajno kao širenje krugova na vodi, zato što sam se umorila, zato što ne mogu, zato što neću...
               Tako da... Šta ti ga znam...

                         Duribaba Jeca
                         Ulovila zeca
                         Zec se opio
                         Duribabu šopio

               Ali nije poenta u tome. Hoću da kažem, reci, reći ću, reći ćemo, čućemo se, možda uspemo i da se razumemo ( dešavalo se toliko puta do sada ).
               Reči su, koliko nesporazum, toliko i rešenje.
               Razumeš?