„SISTEMSKI PROBLEM“

Autor: Rodoljub Šabić

Juče popodne dobijem SMS: „Hteo sam da Vas zamolim da se čujemo oko sistematizacije žandarmerije i pitanja da li može da se proglasi službenom tajnom? Srdačan pozdrav, novinar ..." Pozovem ga i zamolim da baci pogled na www.poverenik.rs i pročita saopštenje od 09. januara, pa da se posle toga čujemo. On zove posle pola sata, kaže: „znači haos, problem s aktom o sistematizaciji žandarmerije je sitnica, imamo sistemski problem."
Saopštenje koje pominjem dato je povodom pisma koje je Poverenik na drugu godišnjicu primene Zakona o tajnosti podataka uputio Vladi Srbije, a u kome ukazuje da je stanje normativne uređenosti u oblasti klasifikacije tajnih podataka takvo da podrazumeva ozbiljne rizike i za ostvarivanje prava javnosti ali i u još možda većoj meri i za bezbednosne interese zemlje i opštu pravnu sigurnost.
Zakon o tajnosti podataka dve godine nakon donošenja veoma slabo funkcioniše, bolje rečeno ne funkcioniše. Oblast tajnosti podataka je u stanju zabrinjavajuće improvizacije u kome se ni za jednu informaciju koja nosi oznaku poverljivosti ne može pouzdano reći da je klasifikovana na potpuno legalan način i u kojoj je, shodno tome krajnje problematično može li se, na legalan način, postaviti pitanje bilo čije krivične odgovornosti za odavanje takvih informacija. Problem ogromne količine nasleđenih starih tajni nije rešen a istovremeno se nove tajne, proizvode bez pouzdanih kriterijuma.
Glavna slabost Zakona o tajnosti podataka je to što je u svrhu njegove primene, kao nužno, predviđeno donošenje enormno velikog broja podzakonskih akata. Vlada je donela jedan broj tih akata. Samo jedan takav akt donet je u roku. Ostali su doneti sa manjom ili većom docnjom ili uopšte nisu. A najgore je što Vlada nije donela, za primenu zakona, najvažniji podzakonski akt. Nije, kako predviđa zakon, utvrdila bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti „državna tajna", „strogo poverljivo", „poverljivo" i „interno".
Zato nemamo jasne (tačnije nemamo nikakve) standarde o sadržini bilo kog stepena poverljivosti. A posebna je priča što se famozna „službena tajna" svaki čas pojavljuje (još uvek egzistira čak i u Poslovniku Vlade, javlja se čak i u predlozima novih zakona), mada ju je Zakon o tajnosti podataka (jedino relevantan) „eliminisao", uopšte je ne poznaje.
Nadzor nad sprovođenjem Zakona o tajnosti podataka i propisa donetih na osnovu njega trebalo bi da vrši Ministarstvo pravde koje ne raspolaže praktično nikakvim resursima za obavljanje te funkcije, pa se nadzor i ne vrši.
Rukovodioci svih organa vlasti su bili u obavezi da u roku dve godine preispitaju stare oznake stepena tajnosti. Nažalost, ali logično, željeni efekti su izostali budući da norma, koja je trebalo da obezbedi deklasifikaciju velike količine dokumenata koji još uvek nose formalnu oznaku poverljivosti, iako za to ne postoji stvarna potreba, ne predviđa nikakve sankcije za eventualno propuštanje ove obaveze, na šta sam upozoravao još u vreme donošenja Zakona.
Organi vlasti su bili dužni da u roku od jedne godine usklade svoju organizaciju sa odredbama ovog zakona, a u roku od dve godine da obezbede da svim zaposlenim licima, koja moraju imati pristup tajnim podacima, budu izdati potrebni sertifikati. Istekli su rokovi a obaveze nisu izvršene.
Sve navedeno upućuje na zaključak o tome da se jedna važna oblast nalazi u stanju zabrinjavajuće improvizacije. Odgovoran odnos prema pravu javnosti da zna ali i prema bezbednosnim interesima zemlje i pravnoj sigurnosti zahteva da se postojeće stanje bez odlaganja promeni.
Moj sagovornik, novinar je zaključio da imamo „sistemski problem". Da li to isto i šta uopšte istim povodom zaključuju odgovorni tek treba da vidimo.