Još jedan mornar je poljubio more

Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...

Danima mi već na pisaćem stolu stoji Besa, hoću da joj se vratim. Ali više nemam nerava za celinu, ponajviše sam hteo da se vratim stihovima, Jožinom izboru stihova među talasima. Npr, dok plovi uz obalu Španije čita Antonia Machada, koji januara 1936, dok Barselona pada pod Frankovu vlast, piše:

Gospode, uzeo si mi što sam najviše volio

Srce moje ponovo vapi, Bože, čuješ li gore?

Tvoja je volja, Gospode, protiv moje izvršena.

Gospode, opet smo sami, moje srce i more.

Ili divna ruska poslovica:

More utapa mornare, a tuga one koji žive na kopnu.

Ili francuska balada:

Odabrali su more, više se neće vratiti.

I što ako se vrate, zar biste ih prepoznali?

Preobrazilo ih je more prije nego što vam ih je vratilo.

Ne zna se da li se smiješe ili plaču ispod lica opaljenih suncem.

I nemaju više svoju dušu.

Ostala je na moru.

O, kako je more strasno pohlepno za plijenom!

Odabrali su more i zato se više neće vratiti.

A kad bi se i vratili, zar bi se zaista oni vratili?

I tako mi danima već na pisaćem stolu stoji Besa, hoću da joj se vratim. Otvaram je sada, dočekuje me Jožin rukopis i posveta. Sasvim lična, neću je citirati. I datum: 6.V 91 god.

Jutros otvorim fejs, da ugledam: Joža Horvat (Kotoriba, 10. ožujka 1915. - Zagreb, 26. listopada 2012).

Još jedan mornar je poljubio more. Neka ga ono nežno ljulja.