Данас је Дан државности Србије, празник који још увек није у потпуности заживео "у народу". Али верујем да ће за неколико година имати статус некадашњег 29. новембра на радост оних који воле младу прасетину, руску салату и подварак. Док се то пак не деси није згорег подсетити на оно што се обележава на данашњи дан а то су почетак Првог српског устанка и доношење првог Устава Србије.
Буна против дахија била је једна од првих националних револуција у Европи и представља рођење модерне Србије и почетак тока и посла који траје преко два века. Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед Ага имају ту срећу да су уписани не само у историјске књиге већ и у књижевност захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу али изгледа да је Димитрије Даавидовић имао ту несрећу да је био писмен па је некако остао скрајнут у колективном сећању свог народа. Штета јер то је човек који је написао "Како роб ступи на српску земљу од оног часа постаје слободним, било да је у Србију побегао или га је ко у њу довео".
Доста се данас причало о Милошу (знатно мање о Карађорђу што би можда могло да буде и симбол која струја у сукобу ове две династије је тренутно јача мада сумњам) али нисам чуо да је неко у многим говорима данас помињао да је Милош дао Карађорђа да Србија не би била увучена у сукобе европских царевина. Занимљиво ми је то стога што је овај простор своје време мира и просперитета проналазио када је било неког ко би успео да нас склони са светске позорнице, неког ко би нас учинио мање више невидљивим. Мали у принципу изгледа лакше напредују када се више баве собом без јасне подршке великих (јер подршка једних увек значи саплитање других) али уз перфектно препознавање Zeitgeist-а.
С друге стране оба догађаја која су се десила на "Сретења" била су на неки начин гурање прста у око неким светским силама (овај из 1835. године скоро свим). Ипак, иако нису били потпуни успех (устанак је пропао а устав је трајао мање од 2 месеца између осталог и на радост Милошеву) ова два догађаја представљају моралне светионике српског друштва.
Стога сам и желео да на крају скренем пажњу на чињеницу да се на данашњи дан обележавају два тренутка када се Србија тражећи себе ипак супроставила неком великом Свету а да је данас представља власт која свој легитимитет тражи у тапшању по рамену садашњих великих, било преко амбасадора или међународних организација.