Porcelan

Ne znam da li znate koliko je nekome život težak kada ima neispričanu priču. Skrivenu od drugih, napravljenu da izgleda poput porcelanske vazne. Na oko savršenu. Bez ikvih neravnina, fleka, savršenog oblika. Tek kada se sipa voda, ta porcelanska vazna počinje da plače. Ni jedan cvet u nju više ne može da stane. Možda je ovo vreme da nečije priče dobiju svoj kraj.

Život ispred ogledala

Svako jutro su se budile u isto vreme, bez obzira na godišnja doba, ili na dane da li se ide u školu ili ne. Kao vojnici, svaka je znala svoj red, vreme i mesto. Majka se budila, pre svih i one su je viđale nasmejanu, uvek perfektno našminkanu, bez obzira da li je toga dana radila ili ne. I u crkvu na liturgiju je uvek išla tako, sa frizurom, naparfemisana kao da ide na neko snimanje. Jedno jutro, najstarija devojčica je shvatila i zašto.

Probudila ih je jednog jutra i rekla je da čeka bebu. Sestre su se molile da bude još devojčica, mala, lepa, da je čuvaju i maze.

Njih dvoje su bili za sve divan par. Ona i On. Za ćerke, Ona je bila savršenstvo. Jednog jutra, sva srećna, jedna od devojčica se probudila ranije da pomazi stomak. Zatekla ju je na podu, svu krvavu, sa podlivima. Ustala je sa pločica, nagnula se nad kadom i počela je da spira krv. Stala je ispred ogledala. Pogledala je svoje lice. Pregledala je svoje telo. I tada je sve počelo. Jedan sloj šminke, drugi sloj šminke, treći sloj... svakim potezom prekrivala je nešto što je bila njena svakodnevna rutina. Obukla se brzo. Ubacila je krvavu pidzamu u mašinu. Sakrivena iza vrata da ostane neprimetna, devojčica je gledala kako nastaje druga žena ispred ogledala. Tiho se uvukla u krevet. Pretvarala se da spava. Tada je Ona došla. Lepa poput sna i probudila je devojčice za školu. On uskoro nije mogao da se konroliše ni pred ćerkama. Tukao ju je svakim danom sve češće, a onda je počeo i devojčice kada bi se bacale preko njenog stomaka da sačuvaju bebu. Donosio je ponekad, doduše, cveće i lio je krokodilske suze. Devojčice su stajale neme i gledale njih Dvoje. Savršeni za sve.

Odrastanje

Najstarija devojčica je išla u osmi razred kada je komšija došao kod njih na kafu. Nije ga volela uopšte. Smrdeo je na cigare i rakiju. Čim je seo počeo je da izmišlja kojekakve priče. U jednom trenutku devojčica ga je čula kako govori Ocu da nije normalno da mu se žena šeta u 20 časova uveče po gradu sa tri ženska deteta, već da treba da bude u kući i da sedi na miru. Istini za volju, to šetanje je bilo samo do škole stranih jezika  i nazad, a finansirala ju je upravo Ona, od novca koji je dodatno zarađivala od peglanja, čišćenja, i sređivanja tuđih kuća.

Kako je vrila voda za kafu, tako su reči bile teže. Devojčica je toga dana uzela najveću džezvu u kući. Onu u koju staje pet šoljica kafe i zakuvala je. Stavila je ratluk na tacnu, uzela dve šoljice, skinula džezvu sa ringle. Stavila je na poslužavnik i, sasvim slučajno sasula sve u krilo komšiji koji je u baš tom trenutku Ocu punio glavu kako devojčicama škola ne treba, već da se lepo skuće da ne bi postale baba devojke. Nikada više nije došao kod njih. Devojčice su molile Mamu da ga ostavi. Svakim danom sve više. Ona je pokušavala, ali je bila uplašena raznim pretnjama, a i nije imala gde.

1998

Te ’98. je bila jesen. Nije im ta godina bila dobra. Najstarija Devojčica i On su sedeli na terasi. Bilo je to jutro posle još jedne večeri kada se stavljala šminka.

„Tata, da li možeš da se promeniš“?

On:“Meni je sasvim dobro ovako“.

Policija ih je kontaktirala malo kasnije da provere da li su dobro. Uveče je sve ponovo krenulo. Njima je ostala samo urezana rečenica: „Ako ne odete odatle, sledeći put kada dođemo, samo ćemo da pokupimo vaša tela.“ Kada je On zaspao, uzele su novčanike i izašle iz stana. Njih tri se nikada nisu vratile. Mama je započela brakorazvodnu parnicu.

2018

Pre dve godine zazvonio je telefon. Bila je to Bolnica: „Vaš otac umire. Operisan je od raka. Morate da dodjete.“ Devojčica, sada već žena koja ima svoju ćerku, otišla je sa suprugom. Razgovarali su i sa socijalnim radnicima, lekarima, stanje mu je bilo jako loše. Dva dana po povratku iz Nemačke se onesvestio, takvog su ga doneli i operisali. Tada su i saznali od čega boluje i koliko mu je vremena ostalo. Prvi put posle svih godina ga je videla. I njoj se srce slomilo od bola i tuge. Sve što je rekao, bilo je da mu je žao. Da je živeo život kakav je želeo, i da bi jedinu stvar promenio a to su one. Da ih ne bi maltretirao. Tada je pitao za Nju. Da li je lepa. Za sestre i za unuku. „Jednom sam te gledao krišom dok si radila“. I priznao je da je plakao, kao što je plakao svakog jutra posle maltretiranja. U staračkom domu, sam, preminuo je.

Ona je i dalje lepa, u svom bolu traje, svako veče sanja da je tuče i svako jutro zove kćerku da joj kaže da je preživela. Svaki dan stane ispred ogledala i pokušava da sastavi deliće duše jer kosti ne može.

Teško je izaći iz kruga nasilja, kada sistemska podrška ne postoji, a nasilnici su uvek divni ljudi za sve, sem za svoju porodicu. Devojčice se nadaju da se pokajao i da se izmirio sa Bogom. Ovo je za žene koje su uspele da nekako skrpe porcelansku vaznu, i izvedu decu na put.