Šta čini neku informaciju pouzdanom?

Da li ste se ikada zamislili i zapitali: šta je za mene pouzdani izvor informacija? Psiholozi kažu da većina ljudi čita one izvore informacija koji odgovaraju njihovim gledištima. Zašto bismo čitali one novine, slušali onaj radio ili gledali onu televiziju sa čijim gledištem se uopšte ne slažemo?

Ali tu sada postoji jedna distinkcija: jedno je gledište, a drugo čista informacija. Gledište se stvara na osnovu informacija, koje čine gole, objektivne, proverljive činjenice. Da bi neko stvorio sopstveno gledište mora da raspolaže objektivnim informacijama. Kad se dogodi sudar, policajci izlaze na lice mesta, snimaju položaj automobila, izmere tragove kočenja, zabeleže štetu, razgovaraju sa svedocima… a zatim sastavljaju izveštaj na osnovu koga sud procenjuje ko je kriv. Tako bi trebalo da bude.

Velika je veština danas, u veku masovnih informacija, proceniti koji izveštaj je objektivan, a koji nije. S druge strane, ko ne raspolaže objektivnim činjenicama donosi pogrešne zaključke. Kada se nema dovoljno činjenica mozak popunjava praznine iz sopstvenog iskustva, ma kakvo ono bilo. A kako niko ne ide protiv sebe, gledište se nadovezuje na postojeća gledišta. Tako se stvaraju predrasude.

Kada profesionalni novinari izveštavaju o nekom događaju, ponašaju se slično. Odu na lice mesta i svojim očima se uvere u objektivne činjenice. Razgovaraju sa učesnicima, intervjuišu svedoke i zabeleže njihova imena i prezimena, a zatim sastavljaju izveštaj strogo pazeći na neutralnost. U novinarskim školama i na katedrama za žurnalistiku uči se da vest mora da sadrži šta, gde, ko, kako i zbog čega. Prema tome, ako želimo da budemo dobro obavešteni, moramo da se oslanjamo na pouzdane izvore, ili pak da naučimo da trebimo objektivne informacije od ličnih utisaka. U suprotnom, slika koju stvaramo o nekom događaju biće sasvim subjektivna.