Snimamo film o Ženama u crnom. Iako sam u toj grupi od prvih dana, sada kad sam stala sa druge strane kamere   vidim stvari koje nikad nisam kao što su luačka hrabrost i energija takozvanih običnih žena koje uopšte nisu obične osim što nisu svesne svoje izuzetnosti. Mozda su sve žene takve, u svakom slučaju mnogo ih je više nego što im to društvo omogućava u porodicama, javnosti...S druge strane ta nemuštost da se to naplati plasira kodira me potseća na feminizam sedamdesetih godina u italiji. Moja ćerka kaže lude sedamdesete i počne da vrišti od smeha...iako je Miloševićevo dete , kao nekoliko generacija uz njenu, te ne mogu da joj negorim orden prvoborca, mislim da ona nema pojma koliko su te sedamdesete bile lude i koliko su se stvari promenile "for good" u svetu.

Od bivšeg Merkatora do Kalenića moj autobus je  udario dva putnički automobila, prvom ae odvalio desno krilo ali je ovaj pobegao bez reči, verovatno je čuvao drugo krilo, a drugi auto koji je isto prošao  stao  je da bi mu šofer objasnio da je dobro prošao Zapisala sam tablice i broj autobusa,  šofer je imao  crvenu majicu, obrijanu glavu, vozio nas je kao zarobljenike, to skorpioni zovu ljudski paket. I niko se nije bunio osim mene i moje drugarice Jelene. To me više brine u ovoj zemlji od nedostatka demokratije. To i pljuvanje po ulicama.

ceo dan danas imam neprijatni osecaj da su mi vrhovi prstiju opečeni. nisu. samo sam jutros super lepkom lepio slomljenu plastičnu posudu za ceđenje agruma i tanki film lepka je ušao u pore na koži

Ne mogu da povećam slova moraću da povećam dioptriju da probam da navučem fotku

Uvek je bio surov i ne samo u Beogradu, Kaže TS Eliot I baš me je uvek bilo briga za vreme ali juče nekako jeste, poplava na Adi manje više,bordovi potonuli, kafane s glavom iznad  vode prazne, lubazni kelneri koji budzašto prodaju domaću bajatu hranu maročito akd čuju strani jezik  ,zašto je to tako u Beogradu više nego u Barseloni na primer, uvek se pitam, možda su nas zato bombardovali... A moj novi predsednik Tadić, za koga sam skupljala potpise i danonocno lobirala neosvešćen komšiluk potpisao je sramni zakon o verskim zajednicama po kome će nam popovi biti po dzepovima glavama školama,  samo ako to požele, kao rod rođeni...mislila sam da se posle Miloševićeve smrti neću ovoliko nervirati na njegov praznik, i šta je uopšte taj praznik da banke i pošte ne rade, svi se pitamo, ali predsednik za koga glasaš može još više da iznervira nego onaj zbog koga me ceo svet sažaljeva.

petak 21. april. predivan dan. lagano se budimo, napolju tišina, miriše proleće

polako pakujemo stvari za četiri dana preko potrebnog odmora. naporno se radilo i sad je vreme da što reče ceca iz peščanika sakupimo snage kako bi dočekali obične ponedeljke koji su pred nama

autić je napunjen do vrha stvarima i nas četvoro kreće ka zavičaju naših očeva.

ibarska magistrala je prohodna. sms-om smo na vreme upozoreni da obratimo pažnju na policijske sačekuše kog ljiga i gornjeg milanovca. za dva i po sata eto ga i čačak.

nabrzaka ostavljamo stvari u sobe i gledamo da se što pre izvalimo u neku od fotelja u nekoj od bašti kafića u čačanskoj pešačkoj zoni. čak je i u beogradu moguće zaboraviti na trku i usporiti uz dobro društvo, a kamoli u čačku gde se živi mnogo sporije i ljudi su daleko opušteniji.

dobrodošli

Samo slobodno

 Zaplovi

i

Naći ćeš me