"Well, God has arrived. I met him on the 5:15 train." - Lord Keynes

Ovaj blog je o strastima. I hobiima. O trenucima kada, slično kao i u ova praznična vremena, uspevamo da se odvežemo od našeg točka u plamenu za koji smo vezani metalnim lancima većinu našeg života. A kako i zašto se to desilo suviše često ne umemo da objasnimo.

"Unchained from the lunatic" čovek se, u stvari, vraća jednom normalnijem, prirodnom i jednostavnijem sebi. Jednom mirnijem i srećnijem sebi. Stavlja na policu egizistencijalnu bibliju "Bica i nistavila" da bi odjednom otvorio poznata vrata. I najčesce sa takvom lakoćom, da je često zbunjen neznanjem kako to da ta vrata nije ranije otvorio i još više zbunjen znanjem da će ih sutra najverovatnije ponovo zatvoriti.

Ovaj blog je o realnosti, čiji smo mi integralni deo. I o fenomenu gde ne samo da u toj realnosti
izvire lepota, kako je NŠarski citirao Andrića, kao i divlje cveće, tamo gde ga niko ne sadi, pošto je, po mom mišljenu, to lepota koju je teško ne primetiti, nego ta lepota izvire svuda. Ona u stvari ni ne izvire, mi živimo u njoj.

"Ako nešto ume da uzvrati udarac to nešto postoji". Deo je realnosti. (Kolokvijalno interpretirano Dr Johnson-ovo "I refute it thus" u James Boswell-ovoj knjizi "Life of Johnson", a pošto je Johnson šutnuo kamen rezigniran pokušajima da mu se objasni kako realnost izvan naše svesti ne postoji). David Deutsch u svojoj knjizi "The Fabric of Reality" nudi i alternativnu improvizaciju na Dr Johnsonove reci: "Ako je neki entitet, po najjednostavnijem objašnjenju, kompleksan i autonoman, taj entitet je realan".

Na predlog jednog drugog blogera ovaj blog je o razmišljanjima na temu alternativnih ishoda interesantnih istorijskih događaja, a gde bi ti alternativni ishodi imali dalekosežne posledice ili, zbog elastičnosti, mase ili momenta socijalne strukture u tom periodu, ti alternativni ishodi nebi rezultovali u nikakvoj razlici u durštvu u kojem danas živimo.

Društvo, kao i skoro sve ostale makro-kategorije, slede odredjene "fizičke" zakone.
Tako, stručnjak ili ne čovek može u tim kategorijama da primeti koncepte kao što su inercija, sila, elastičnost, plastičnost, akcija i reakcija, povratna sprega, poluga, oscilacije, faza, fazna tranzicija, fazni jitter, polimorfizam, izomorfizam i slično.

I šta smo dužni romantizmu? (što bi se zapitao Isaiah Berlin pri kraju svoje knjige "The Roots of Romanticism")

Mnogo!

Dužni smo koncept slobode umetnika, i istinu da niti taj umetnik niti ljudsko biće uopšte može biti objašnjeno na pojednostavljen način koji je nekad bio dominantan, a i danas se probija u raznim formama koje onda mogu da se destiluju u previše-racionalnu i previše-naučnu analizu pojedinca ili grupe.

Dužni smo i istinu da je pokušaj davanja jedinstvenog odgovora na pitanje "kako ziveti" pogibeljan, i da oni koji iskreno veruju da takav odgovor postoji, i da mora da se nametne po svaku cenu, rizikuju da postanu divlji i despotski tirani u ime svog odgovora, zato što će im zeđ za krčenjem puta ka tom jedinstvenom životu uništiti bića koja bi taj život trebala da žive.

"There's Plenty of Room at the Bottom" je jos davne 1959-te rekao Richard P. Feynman. Nanotehnologije su tehnologije koje su fokusirane na oblasti gde su velicine jako male. Obicno se duzina od 100 nm koristi kao gornja granica ispod koje pricamo o nanotehnologijama, iako je definicija fleksibilna i ponekad se odnosi i na vece objekte. Meni je tema interesantna posto je nanotehnologija prag jedne grane tehnoloske revolucije gde se na jedinstven nacin u praksi sudaraju razne oblasti fizike (mehanika, elektromagnetizam, kvantna mehanika), (bio)hemije, molekulane biologije, IT-ja i uopste covecje ingenioznosti.

Mehanizam ("diferencijal") gore je sirok 7 nm pa tako oko 1,000 puta uzi od jednog crvenog krvnog zrnca, ili oko 10,000 puta uzi od covecje kose. Ovaj diferencijal je jos uvek suvise kompleksan pa tako jos nije napravljen. Ali je modeliran na kompjuterima (tj loptice u raznim bojama predstavljaju pojedinacne atome odredjenih hemijskih elemenata) kao rezultat znanja stecenog na uspesnoj realizaciji jednostavnijih struktura. Ocekuje se skora eksplozija aplikacija koje do sada nisu bile moguce bez nanotehnologije. Neke od njih sam ja izlistao ispod ovog paragrafa, dok su mali roboti koji nam idu kroz krvotok i popravljaju ostecenja u telu, na nivou pojedinacnih celija ako treba, jos uvek blizi naucnoj fantastici nego realnosti.

Svi smo svesni velike ljudske strasti za istraživanjem i takmičenjem. Takmičimo se svakodnevno, sa manje ili više elegancije prihvatamo poraz ili pobedu, više ili manje poštujemo protivnike. O istraživanju se lepo izrazio Nikola Tesla rečenicom koju je Ray Kurzweil naveo kao prvu u prologu njegove knjige “The Singularity is Near”:

“I don’t think there is any thrill that can go through the human heart like that felt by the inventor as he sees some creation of the brain unfolding to success.” – Nikola Tesla,1896.

Jedna od najstarijih šema, bar kada je naš pogled na prošlost i evoluciju u pitanju, je ona gde kompleksnost izranja iz jednostavnog uređenja jednostavnih entiteta, a uz pomoć skupa još jednostavnijih i malobrojnih pravila.

Antenu levo nije dizajnirao čovek, nego kompjutershi program negde u NASA laboratorijama. Podseća na drvo. Program što je dizajnirao ovu antenu je posebno interesantan. Koristi genetički algoritam (GA; “coevolutivni” na ovom NASA zadatku). U osnovi, GA počne tako sto generiše nekoliko hiljada rešenja (skoro)nasumice (kao kada bacate kockice u nekoj igri). I to se zove “generacija”. I u toj prvoj generaciji sve je beskorisno. Ali, i beskorisnost ima neke, jedva primetne gradacije pa se izabere ono sto je za nijansu manje beskorisno od ostalog. Tj, iz skoro belog šuma beskorisnih rešenja izaberu se ona koja su se slučajno zadesila, bar za nijansu, na strani koja nas interesuje. To je kao da dizajniramo lokomotivu pocevsi od razbijanja stene dinamitom pa primetimo kamen koji igrom slučaja lici na točak. I ta rešenja se koriste kao seme za sledeću generaciju tako sto se "ukrštaju". Posle nekoliko hiljada generacija dobije se potpuno funkcionalan rezultat koji vidimo.

“Countdown to Singularity” se u ovom razmišljanju odnosi na dramatično skraćivanje vremena izmedju dve autenticne paradigme (Paradigm Shifts). Neka meni “paradigma” bude evolutivno-konceptualno-tehnološki ekvilibrijum - svet je u ekvilibrijumu i onda se nešto vrlo značajno desi pa imamo novi ekvilibrijum.

Sledeći graf je ilustrativan:

Između dve paradigme imamo vreme koje se neverovatno brzo skraćuje, redovima veličina, pa tako ide u de-facto singularitet bar kada je evolucija, kao sto je mi intuitivno doživljavamo, u pitanju (uredniji graf moze da se nadje na  Robot Future News )

U japanskoj borilačkoj vestini Aikido koristi se manje rafinirana energija protivnika da bi se taj protivnik pobedio.

Da li će i kako nova generacija umrežavanja iskoristiti potencijalnu energiju naše letargije da nas obrazuje i gurne u akciju na nacin prema kome je prva generacija Interneta samo vrh ledenog brega?

Tehnologije su iza ćoška i ostala je jos samo “poslednja milja”.